STAZOM ZAVIČAJA- MILIČINICA

U najveće selo u zapadnom delu Srbije dolazimo na praznik Cveti, a na jutarnjoj liturgiji meštane zatičemo u crkvi. Nakon molitve, okupljeni kod najstarije crkve brvnare koja je sagrađena 1794. godine bez ijednog eksera, raspoloženi su za razgovor. Svi u glas govore da je Miličinica selo dobrih ljudi, ali selo koje nestaje. Hvale se da je baš u ovom selu bila najstarija škola za sveštenike i učitelje, da je najveselije na Petrovdan, kada je slava sela, ali ističu da su tužni što su im glavna mesta za okupljanja sahrane, a ne svadbe: „ Došao sam na parohiju u avgustu, a od tada su se čak četiri kuće ugasile. Svaki drugi dan neko umre“, dodaje sveštenik Čeda Đurić koji je za kratko vreme stekao poverenje meštana.

„Okupljali bi se i u mesnoj kancelariji, ali je na žalost pod ključem koji se nalazi u Opštini. Tražili smo ključ, ali nam traže da plaćamo 300 evra za zakup“, ljutito govori Cvetin Mitrović, penzioner koji je rad da nas odvede do rudnika kaolinske gline. Vozeći se od crkve ka rudiku pogled nam puca ka brojnim jarugama i dolinama što dodatno ulepšava pejzaž sela.  Primećujemo da je najviše zasada vinove loze, maline i kupine, ali da ne manjka ni šljive, a naš sagovornik nam objašnjava kako su nekada dva kamiona dnevno vukla i do tri tone mleka iz ovog sela. „Narod je dobro živeo, držali su svi po pet krava bar. Sad kad bi sabrao sve krave u selu zaplakao bi“, žali za starim vremenima Cvetin.

Zaustavljamo se u zaseoku Ponor, ispred najstarije kuće u selu- kuće Brankovića. Deda Andrija i baka Zagorka žive sami, ali im unuci i praunuci često dolaze. Pričaju kako je nekada svako domaćinstvo imalo po vagon pšenice, a da je danas niko ne seje. Krive komunizam „što je narod oterao iz njive u fabriku“. Andrija sa ponosom pokazuje odlikovanje na zidu. Priča kako je njegov deda Živorad odlikovan od strane kralja Aleksandra I Karađorđevića Kraljevskim ordenom Jugoslovenske Krune i proglašen počasnim građaninom Miličinice, a odlikovanje danas krasi dom porodice Branković.

Pred kućom Perića zaustavlja nas rupa na putu u koju smo upali. Domaćin Dragan Perić svedok je čestog probijanja kartera na lošem seoskom putu pa izlazi da vidi „kako smo prošli“. Dok nas uvodi u kuću da se poslužimo pitom od duleka „koja samo što nije izašla iz Smederevca“ kaže kako su se „oni“ pobrinuli da im sve reše: „Rešili su nam put da ne može niko do sela da nam dodje. Rešili su nam i da se ne bavimo stočarstvom jer stoku na „Farmi“ možemo da gledamo. Uvalili su nam i loše sadnice maline, pa nam ni ona ne uspeva.“, oštar je domaćin i dodaje da ih jedino pozitivan duh nije napustio pa su stalno dobre volje, a da „oni koji su se svakodnevno zbog ovih stvari nervirali odavno nisu sa nama“.

U kući su i dva brata od tetke, Jovan i Marko Perić. Marko je tužan što mu brat već u sredu ide u Nemačku u potragu za „boljim životom“. Kao radnik zdravstvene nege, Jovan Perić radio je u Kliničkom centru Vojvodina, ali nezadovoljan platom, sa tri litre rakije (iako je dozvoljena samo jedna) odleteće do Nemačke. Otac Dragan zadovoljan je što sin ide: „Rekao sam lepo da ide i da vidi ima li i za nas posla da odemo i mi“.

Marko Perić za sada ostaje u Miličinici, ali ako se ukaže prilika i on bi u grad. Radi u susednom Gornjem Crniljevu i pomaže porodici oko poljoprivrede, a tri najveća problema su mu: nedostatak dobrog puta do sela, nedostatak interneta i nedostatak žena!

Svi Perići žive uglavnom od poljoprivrede. Iako je cena šljive bila dobra prošle godine, „ko za inat nije rodila“. Od njihovoh kuća jedina prodavnica u selu je udaljena pet kilometara, a poljoprivredna stanica čak pedeset. Na pitanje da li uzimaju subvencije od države svi odrično odgovaraju: „ Sad su najavili da će gorivo davati po subvencionisanim cenama pa će biti pedeset dinara skuplje nego na pumpi. Šta će nama subvencije? Neka nam lepo daju sušaru da sušimo šljivu pa od svakog roda neka uzimaju procenat. Šta mi daju pare? Oni hoće da si dužan pare, a kome ja robu da prodam?“, pita se Dragan Perić i na rastanku nas moli da fotografišemo dvojicu braće jer je Marko „spreman za ženidbu pa ga možda neka spazi“.

Sa Cvetinim nastavljamo ka rudniku. Saznajemo da je on predsednik zadruge koju je osnovalo tridesetak meštana pre četiri godine: „ Nekadašnja zadruga je prodata 2000. godine. Dok je postojala, milina je bila. Uzmeš šta ti treba- platiš robom. Pokušavamo to da oživimo, ali para nema.  Džaba viču na televiziji: „Podižemo zadruge!“ kad pare ne daju. Pokušali smo da konkurišemo za neka sredstva i dali četiri hiljade, ali su ubrzo objavili da za Kolubarski okrug neće pare davati.“

Proizvodnja kaolinske gline na godišnjem nivou dostiže i do 70.000 tona i stižemo do čuvenog rudnika: „Rudnik radi, to kamion za kamionom ide, ali selo od toga nema koristi. Mi seljaci gutamo prašinu, a od tih para hrani se Valjevo“, naglašava Cvetin Mitrović sa kojim se kod rudnika rastejemo jer „bi da protegne noge do kuće“.

Stižemo do brda Pusula gde su u vlasništvu vinarije Pusula zasađeni vinogradi na  čak 17 hektara. Dijana Milić nas dočekuje i već na početku ragovora kaže da postoji bojazan da za nekoliko godina neće imati radnu snagu potrebnu za obradu vinograda, budući da većina stanovnika sela odlazi u gradove. Ističe da je saradnja sa lokalcima dobra, a da su glavni aduti za budućnost razvoja vinogradarstva u Miličinici zemlja i klimatski uslovi uz razvoj kooperative: „U vlasništvu Vinarije Pusula se nalazi blizu 17 hektara i još 6-7 imaju naši kooperanti. Planiramo proširenje površine pod vinogradima, ali u kooperaciji zbog problema sa radnom snagom. U saradnji sa profesorom Markovićem sa Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu, izabran je sortiment francuskog proizvođača Richter, koji bi trebalo da da najbolje od sebe na miličanskoj zemlji i specifičnim klimatskim uslovima. Za sada su se sve sorte dobro pokazale, a posebno su se izdvojili traminac, Sauvignon blanc i Cabernet Franc“, ističe Dijana, a mi zaključujemo da se u Miličinici podjednako piju vino i rakija.

Preko Velikog belega, Tudjina, Plavanja i Kamenice vraćamo se u Valjevo. Meštani sela Miličinica nadaju se da će se gradonačelnik odazvati njihovom pozivu da bude gost na slavi sela, a možda bi kao poklon meštanima mogli da se nadju za početak ključevi od Mesne kancelarije. Obećavamo vest o tome!

Ivana  Pavlović
fotografije Vladimir Janković