RATNI INVALID U STARAČKOM DOMU OMNI

Krstareća NATO raketa 30. marta 1999. godine pogodila je radarski položaj 126. brigade VOJIN na planini Kitka.
Valjevac Željko Mićić, mlađi oficir, teško je ranjen. Sa trajnim posledicama živi u staračkom domu jer vojska nema specijalizovanu ustanovu za smeštaj teških ratnih invalida.

Nepokretan je, ne vidi, otežano govori. Lekari ni to nisu očekivali. Željko je devet meseci bio u komi. Na ratnom položaju geler ga je pogodio u glavu. Vojska je brinula za lečenje i njegov oporavak.
Posle 22. godine zajedno sa majkom živi u domu za stare Omni premium u Valjevu.

Rodbina pomaže da ima najbolje uslove smeštaja i skupu rehabilitaciju po nemačkom modelu.

– U radu sa Željkom moj tim i ja koristimo bazalnu stimulaciju, koncept kinestetike i Bobath koncept. Rad se temelji na ponovnom učenju svih pokreta, držanja tela, na komunikaciji i participaciji u društvu. Biramo položaje, aktivnosti i tehnike koje odgovaraju Željkovim motoričkim sposobnostima i fokusiramo se da sve to unapredimo, objašnjava Eva Maria Rothe, šef stručnog tima iz Berlina.

Pomaci su spori ali vidljivi.
Brigadni oficiri ga ne zaboravljaju. Mladen i Željko zajedno sada, kao nekad u Vojnoj gimnaziji u Zagrebu i na akademiji.

– Mogu da kažem o Željku iz tih dana da ga je krasila jedna ogromna energija, jedna pristupačnost i svi su to videli u njemu. Znate, kad dođete kao mali u jedan veliki grad, tražite svoje društvo, tražite da vidite s kime možete da se družite. E Željko je bio jedan od momaka s kojim smo svi želeli da se družimo, seća se potpukovnik Mladen Đukić, iz 126. brigade VOJIN Vojske Srbije.

– Svakako da sam srećan, razumljivo kaže kapetan Željko Mićić, ratni vojni invalid.

Željkova jedinica, u kojoj je izgradio ugled oficira i starešine, dosta mu je pomogla. Ipak, oficiri misle da pomoć može da bude adekvatnija i da Vojska Srbije treba da ima poseban odnos prema najtežim ratnim vojnim invalidima.

– Apelujem na Ministarstvo odbrane i na Vojsku Srbije, da se Željku, ako ima još takvih ratnih vojnih invalida u takvom stanju, a ima ih sigurno, pruže adekvatnu pomoć. kad kažem adekvatnu pomoć mislio sam možda neku hospitalizaciju u odgovornosti vojske i u organizaciji, a ne ovako da nam ljudi idu po domovima, da izdvajaju svoj novac za domove i da se na taj način leče od svoje invalidnosti, ističe pukovnik u penziji Predrag Đorđević, nekadašnji komadant 126. brigade VOJIN Vojske Srbije.

I pored života sa surovim posledicama posle ranjavanja, Željko odiše snažnim, vedrim, vojničkim duhom. Opet je zadovoljan. Nastavio je borbu za lečenje.

LA.R.