PULIKINA SVEMIRSKA FANTASTIKA U RTS GALERIJI

U prestižnoj galeriji Radio-televizije Srbije u Beogradu, večeras u 19  časova biće otvorena velika izložba Slobodana Jevtića Pulike, Valjevca  koji živi u Francuskoj. O njegovom slikarskom stvaralastvu koje traje  vise od pola veka, govoriće novinar Radovan Lazarevic, urednik  Dopisnistva RTS u Valjevu I professor beogradskog Univerziteta i  diplomata dr Darko Tanaskovic, čiji deo obraćanja unapred objavljujemo.

Kako nejakim rečima dostojno prikazati moćno delo Slobodana Jevtića  Pulike, za sve koji ga znaju, dragog Slobe? Kako prekratkim i višestruko  nedostatnim pisanim tekstom ispraviti umetničke staze koje, u svekolikom  svom slojevitom bogatstvu i raskošnom bokorenju, nisu ništa drugo do  kraljevski put ka jednom, istom odredištu, istovremeno udaljenom i  intimno bliskom, unutrašnjem? Unutrašnja putovanja su nesaglediva i  neuhvatljiva, čak i za onoga ko se na ovome svetu ostvaruje neodoljivo  se povinujući pozvanju takvog unutrašnjeg puta. Potrebno je mnogo  intuicije i ne manje uživljavanja da bi se spoznao ili, tačnije,  naslutio dubinski smisao oblika i izražajnih sredstava kojima umetnik,  izvorni stvaralac, saopštava svetu svoju viziju večne realnosti ljudskog  stanja i kosmičke budućnosti naše planete i čovečanstva…

Iako platna Slobe Jevtića Pulike, kao uostalom i sva likovna dela od  istinske umetničke vrednosti, nisu narativna u neposrednom smislu  saopštavanja nekog određenog sadržaja  ili, kako se neretko govori, upućivanja poruke, o svakoj od  njegovih slika mogla bi  se ispričati, odnosno isplesti čitava priča.

Ja sam, za ovu priliku, odabrao “ vraćanje zaboravljene svetlosti“.

Razumeo sam da je reč o sećanju Zemlje koja se odvojila od Neba.

Kako iznova ujediniti Zemlju sa Nebom?

Često se govori o kosmosu na Slobinim slikama. Za našeg vulkanskog slikara, međutim, Kosmos nikada neće zadobiti  svoje prvobitno i dovršeno, obnovljeno, postojanje bez te  izgubljene Zemlje, kao što ni „naša“ Zemlja neće izbeći potonuće u zjapeće  ništavilo, ako se pomiri s tim (i ako se, zajedno sa njom, čovek pomiri  s tim) da nemoćno posmatra Nebo kao daleki i  nedostupni, istovremeno fascinantan, tajanstven i preteći svod…

Stalnom, tvrdoglavom i neukrotivom pobunom protiv svakog vida  potčinjavanja i podjarmljivanja čoveka, kako onog fizičkog tako,još  više, duhovnog, mogla bi se bar delimično objasniti Slobina nežnost  prema srednjovekovnom pokretu bogomila (katara, patarena…)  i njegova duboka duševna i intelektualna odanost ovim samozatajnim, ali  istrajnim, nepomerljivim zatočnicima  jedne alternativne ideje o svetu, koje  je naravno Crkva, kako katolička tako i pravoslavna,  progonila kao opasne jeretike. Slobine slike nastanjuje njihova  manihejska, dualistička koncepcija  večnog sukoba između dobra i zla, između Svetla i Tame,  a prožima ih oslobađajuce učenje o božanskoj ili  anđeoskoj prirodi duše, zatočenice  stvorenih oblika i noći materije. Njegova umetnost je prava vulkanska  erupcija na horizontu jedne nove zore za Zemlju i za čovečanstvo…

Susret sa Slobinim delom sučeljava nas sa najčistijom umetničkom  samobitnošću koja samozadovoljno  ne teži hermetičnosti, već se štedro  otvara pred onima koji su spremni da sa slikarom bez ostatka podele  uzbudljivu lepotu, ali i neizvesnost njegovog vulkanskog propinjanja iz  nedara Zemlje ka Nebu.

Prof. dr Darko Tanasković.

fotografije Dušan Jovanović