U ŠKOLSKOM DVORIŠTU

(Priča iz knjige „Voz u zelenoj reci“, autora Darka Marjanovića,
prerano preminulog novinara „Napreda“)

Kaldrma je još uvek bila obrasla u travu, koja je dosezala i do članaka. Činilo se da su kuće, sa niskim prozorima, tu same porasle. Leto je bilo na izmaku, U Tešnjaru, u Grbovićevoj i Knez Jovicinoj ulici, što se strmo penju ka brdu, ljudi su masovno čupali travu, plevili kaldrmu da se ne kliza. Ostavljali su jedino prkos. Pumpe su bile gotovo presahle, pa su se morale dolivati odozgo. Rasušene tarabe, što su dozvoljavale ili branile da se virne, nizale su se sve do velike gvozdene kapije sa aplikacijama radjenim kao milje. Kod sadašnje osnovne škole, u to vreme bila je gimnazija. Baš tu, kod gimnazijske kapije i na šipkama ispresecanim stubovima koje su okruživale školsko dvorište, bilo je zborno mesto čitavog kraja, Odatle se kretalo u Duboki potok, na Markovu stolicu, kod Ješe „Ćore“. Tu se koškalo, trampilo i krojio plan za ulazak u školsko dvorište. A njega je pažljivo čuvao Maksa poslužitelj.

Samo subotom i nedeljom Maksa bi pustio nekolicinu da sa šipki skoče u pesak koji je služio za fiskulturu gimnazijalcima, ili da malo igraju odbojku na uvek postavljenim mrežama. Drugim danima, kad nije bilo škole, puštao je po dvorištu patke i guske, na koje je lajao i njegov pas. Za vreme časova, najhrabriji bi napravili premet preko šipki ili dubili na stubovima, išli po njima na rukama, a za uzvrat su dobijali aplauze i pozdrave gimnazijalki, koje su im bacale krede u boji. Jedino na velikim odmorima utrčavalo se krišom u gužvu, igralo zuce ili sredine ali svi su pritom pazili da to ne vidi Maksa poslužitelj.

Tog leta Maksa je otišao na odmor, a dvorište i škola ostali su prazni. Bili su to dani kada se nije silazilo sa školskog vratila i karika, na kojima su se izvodili stoj, vaga, promena visa, sklopka i mnogi drugi elementi, o kojima se pričalo na šipkama i zbog kojih su mnogi imali beneficije u društvu.

Utočište je nadjeno u školskom klozetu iz kojeg se čitav dan nije izlazilo i zbog kojeg su se majice i košulje tako osećale da su se u kućama svi pitali šta to štipa za oči. Ipak, na njegovom tavanu, skrovitom od pogleda,uz uzvik: „Ide voz Banja Luka, pa sve viče huka, huka!“- što je bio znak da je dim uvučen, pušio se „Beograd“, zeleni „Nord“, „Rival“ od 12 komada, a onaj ko je na komad kupio više od pakla dobijao je i kutiju. Pomenuti tavan bio je poznat u čitavom Valjevu i u njega su dolazili Ilidzanci, Zlokućanci, pa čak i oni glavni oko Muzeja.

Odmah do odbojkaškog igrališta bila je lipa, na kojoj se sedelo za vreme sparnih dana, čiji se cvet prodavao za caj. U ravnomernom nizu borova, koji su služili za stative, igralo se lopte, a grane su odlično branile prozore, mada su, odavno, stanari na njih stavili rešetke i mreže. Malo je reći da je dvorište bilo krcato, a večiti izazov bila je školska zgrada. Kroz rupu na prozoru Bakićevog ateljea ulazilo se u školu koja je mirisala na kredu i sundjer i mleko u prahu iz školske kuhinje. Mleko je stajalo u kutijama na kojima se zdrave crna i bela ruža. U samom ateljeu boje su korišćene za mazanje, a Ljuba je uzeo onu golu ženu bez ruku, što je služila za crtanje, i prvi put je izneo na svetlost dana.

Na uglačanoj ogradi glačale su se pantalone. Organizovani su specijalni časovi. Ocene su bile simploni i čvrge, koje je Ljuba tako udarao, kada neko nije znao sastav Urugvaja ili Brazila, da su mnogi hladili glavu na česmi, pored kade, koju je neko doneo u školsko dvorište. Saša je za dva letača- šibice, išao po krovu i zavlačio se u badze da juri kusane.

Pre Makse, tog leta u školu su stigli neki ljudi. Počeli su donositi skele. Po fasadama su crtali cigle, neke mrlje, a škola je dobila i novi natpis. U kraju se pričalo da se snima film „Rafal u nebo“. Čitav Tešnjar sjatio se u dvorište i bio je u znaku filma. Devojke su oduševljeno i ozareno gledale glumce, što se videlo i koju godinu kasnije kada je film prikazivan u Valjevu. Bert Sotler je nekoliko puta u partizanskoj uniformi izlazio iz škole i pucao u nebo, a svi su vikali: „Ura!“ Zatim je jahao na belom konju. Do kasno uveče i Sima i Stanko, i baba Draga, i gotovo svi igrali su kozaračko kolo. Mladi su trčali za partizanima i tražili kape, dok je kamera snimala. Škola je, iako onako nacrtana, izgledala svečano.