U manastirskom kompleksu Ćelije završena je izgradnja troprestolnog hrama posvećenog Svetom Savi, Svetom Justinu mučeniku i prepodobnoj Mariji Egipćanki. Time je ispunjeno zaveštanje prepodobnog Justina Ćelijskog. Osvećenje hrama sa tri oltara planirano je u nedelju, 22. septembra, u pola devet. Nakon osvećenja je Sveta arhijerejska liturgija.
O testamentalnoj želji brinule su vladike Atanasije, Amfilohije, Artemije i Irinej Bački kao i mati Glikerija, igumanija manastira Ćelije.
Mati Gligerija je 72 godine monahinja u manastiru Ćelije i najbolje je poznavala Justina Popovića. Ona je najbolji svedok njegovog neumornog stvaralaštva koje će objaviti u sabranim delima i žitijima, čijom prodajom će Fondacija Svetog Justina Ćelijskog prikupiti sredstva za izgradnju impozantnog troprestolnog hrama.
Za LAgrande igumanija Glikerija sa radošću daje intervju.
Sa ocem Justinom upoznali ste se još u doba Vašeg detinjstva. Sticajem okolnosti, iz Beograda, došli ste u Ćelije?
-Davne 1948. godine otac Justin je ostao bez službe jer više nije bio profesor Bogoslovskog fakulteta. Našao se u bespuću, bez građanskog prava, bez penzije, bez ičega. U maloj crkvici Svetog Save kojoj sam i ja pripadala, otac Justin se susreo sa mati Sarom, tada igumnijom manastira Ćelije. Ona ga je poznavala ranije preko vladike Nikolaja pa ga je pozvala u Ćelije. Imao je samo jedan uslov, da svakodnevno služi Svetu arhijerejsku liturgiju. Ja sam u Ćelije došla godinu dana ranije, sa nepunih 13 godina. Gospod me je prizvao te sam kao dete došla u manastir, godinu dana pre oca Justina. Sa njim sam u Ćelijama provela 30 godina njegovog života.
Zajedno ste dali veliki doprinos razvoju manastira Ćelije?
-Bio je to mali, siromašni manastirčić kojem je 46. godine bilo oduzeto svo imanje. Imali smo samo malu zgradicu sa 6 soba, bez struje i vode i svega 2,5 hektara neplodne zemlje. Otac Justin je živeo u jednoj sobici, nikad se nije mešao u manastirski život. Govorio je kako je on monah profesor a da smo mi prave manastirske monahinje. Mnogo je cenio žensko monaštvo. Po ceo dan je prevodio žitija svetih. Odlično je poznavao crkvenoslovenski, ruski i grčki jezik. Trudio se da prevod bude jasan svakome, pa i seljaku da može lako da ih čita. Nije bio dozvoljen pristup njemu. Pojedini su sa strahom dolazili nocu u manastir. Jednom ga je, 52. godine, UDBA pozvala na razgovor pa smo sa njim krenule i mi monahinje. Nas 20. Kad su rekli da su zvali samo oca Justina a ne i nas monahinje, mati Sara je objasnila da sa „glavom ide i celo telo“. Posle tri sata razgovora vratili smo se zajedno u manastir. Od 1962. godine počeli su da mu dolaze njegovi duhovni sinovi, vladike Atanasije, Amfilohije, Artemije i Irinej. Govorio im je da će ga narod tek pola veka posle upokojenja početi proučavati. Da li je bio veći filozof, ispovednik ili molitvenik, to samo budućnost zna. Zato je 2010. i proglašen za sveca.
Prodajom njegovih dela sakupljena su sredstva za izgradnju troprestolnog hrama, po njegovoj testamentalnoj želji?
-Testament je napisao 72. godine a kasnije ga je malo dopunio. Želja mu je bila da sav prihod od njegovih prodatih dela, 12 kniga Svetih žitija i preko 40 naslova sabranih dela, ide za izgradnju crkve posvećene Svetom Savi, Svetom Justinu filosofu (po kojem je uzeo ime) i prepodobnoj Mariji Egipćanki. Projekat je napravljen 2007. godine a sada će hram biti osveštan. Justinova želja je ispunjena, 40 godina posle njegovog upokojenja i 125 godina od rođenja.
Hoće li i kada u novu crkvu biti prenete mošti Svetog Ave Justina?
-Naravno. To je želja sestrinstva manastira Ćelije i svih testamentalnih naslednika oca Justina. Za sada, od 2010. mošti leže u staroj manastirskoj crkvi koja je iz doba kralja Dragutina i koja je više puta obnavljana. U novi hram sa tri oltara, mošti će biti prenete onda kad sestrinstvo manastira ojača.
Šta je važno za život novog hrama u Ćelijama?
-Svaki manastir bez življa, bez monaštva, nema života. A Bog se stara o tome. Otac Justin je govorio, a mi smo bile iznenađene, da će Valjevo biti duhovni centar Srbije. I zaista, u našem kraju, u Leliću i Ćelijama, na malom prostoru, su dva svetitelja. To nema ni Rusija.
Budućnost naša je velika. Narod ovde dolazi. Ne samo pobožni već ima i ateista. Bog je svima dao prilaz. Tvrdim i govorim istinito. Pred manastirom sretnem čoveka koji sedi na klupi. Ponudim mu da uđe u crkvu, on neće. Ne želi ni čašu vode. Onda me pita šta je ovde kad oseća mir kad god dođe. Objasnim mu da taj mir Bog daje svakom, ko kod dođe u svetinju, bio vernik ili nevernik. A i otac Justin je govorio da je u Ćelijama oaza mira i duha, da je dolina sveta za svakoga ko dođe.
Vi ste rođeni u Beogradu a u Ćelijama ste proveli 72 godine. Kako se osećate, kao Valjevka ili Beograđanaka?
– Nesumnjivo da sam Valjevka. Sa nepunih 13 godina sam došla u Ćelije.
Pita me jedan taksista odakle sam. Ja mu kažem da sam Valjevka a on čuo da sam iz Beograda, pa mi neveruje. Onda mu objasnim da sam Valjevka rođena u Beogradu. Sada guram 85. godinu i pri kraju sam života. Radujem se osvećenju novog hrama. To je kruna svega. Posle svih teških godina, život je moj i svih mojih sestara ispunjem radošću da Bogu i srpskom narodu ostavljamo ovu grandioznu svetinju.
LA.R.
Komentari su zatvoreni, ali trackbacks and pingbacks su dozvoljeni.