Internet novine
Nezavisne Internet novine valjevskog kraja

UB OSVAJA VELIKE GLUMCE

531

(Uvod u serijal)

Ja sam na Ub  prvi put  došao 74. godine sa svojim pokojnim bratom Dragomirom koji je igrao fudbal za klub „Vrelo“. Osvojili su kup Tamnave. Sledeći put sam došao 2003. godine da primim nagradu „Raša Plaović“ sa pokojnim Đuzom Stoiljkovićem. Igrali smo „Cvetove zla“ koje je napisao i režirao pokojni Bratislav Braca Petković. A onda, treći put sam došao da snimim „Kamiondžije“ sa Nenadom Jezdićem.

Te godine kada smo snimali prvu sezonu, sa mnom je u hotelu bila moja pokojna majka Brana. Jedne večeri u sobi mi je recitovala pesmu koju sam ubacio u seriju: „Čiča Sima šljive suši, šljive suši i prljuši“. Zahvaljujući tom snimanju i dobrodošlici i jednom čarobnom odnosu  koji su svi na Ubu, od predstavnika vlasti do onih u opoziciji, od glumaca amatera, koji su sa nama igrali u predstavi, ja sam došavši druge sezone, stvarno postao UBLJANIN.

Ovde sam da otvorim ovaj Festival ne zato što sam glumac, a desila se opet isto čudna koegzistencija. Moja prva velika uloga na televiziji 81. godine bila je u drami „Svinjski otac“ koju je napisao pokojni Aca Popović. Ja sam dakle došavši druge godine ovde da snimamo drugu sezonu „Kamiondžija“ (ako Bog da snimaćemo i treću sezonu), postao vaš sugrađanin  i na otvaranje ovog Festivala  doveo sam svog brata Miomira  i njegovopg sina Mihaila, zato što želim da tu vezu  koju ja imam sa Ubom  nekako proširim i da me ne vežu samo pokojni bitni ljudi za Ub nego i živi ljudi. Nadam se da će moj sinovac Mihailo , kad mi jednog dana budemo pokojni, doći na Ub bar da se seti  ove večeri ako ničeg drugog.

A sad, pošto je došlo vreme da otvorimo ovaj Festival, citiraću iz eseja, razgovor sa gorom Ive Andrća, koji sam 90. godine igrao sa pokojnim Petrom Kraljem, jednu misao koja je sigurno tačna. Naš Nobelovac kaže- i u najboljim pozorištima , sve je prašno i nečisto, glumački poziv je najteži i najbedniji od svih poziva. Zato je njima potrebno da se u životu toliko provode, banče, jedu i piju. kao neki stalni osuđenici na smrt. Stalno na belom hlebu.

I zaista će biti jasnije, ja sam pokušao da protumačim šta Nobelovac kaže. Vi vidite u drugim profesijama, kad ljudi postanu generali, oni više ne nose teško naoružanje i ne kopaju rovove. Kad postanu veliki hirurzi oni više ne peru instrumente. To radi neko drugi. Kad glumac, bez obzira na status, na uspeh, i na nešto što je postigao u životu, na nagrade koje je dobio, svaku ulogu mora da radi iz početka. Kad uspe to da uradi, svaki put mora to da ponovi jer uvek dođe druga publika. Ona nema nikakve veze sa onima koji su to gledali prethodne večeri. I u tome je negde možda čar i draž tog posla. Ali, mi glumci profesionalci živimo ipak od ovog posla.  A kad ljudi iz čiste ljubavi  prema pozorištu  posle svojih radnih,napornih dana, posle onog što ih iscrpljuje njihovim profesijama, odvoje vreme i stvaraju pozorište a prave pozoriše i to ne samo ovde na Ubu, onda je to za divljenje.

Ovde na Ubu je to nekako snažno, moćno i upečatljivo. Ja se divim ljudima koji ovde  uspevaju evo več 150 godina  da iz čiste ljubavi održavaju pozorište.  Samim tim izbore se i omoguće  ovaj festival. To je onda nešto čemu se zaista divim i čast mi je da ovde kao sugrađanin i kao glumac profesionalac imam priliku da proglasim 13. Repasaž otvorenim.

Tihomir Arsić, beseda 2021. godine na REPASAŽ FESTU u Ubu

(Napomena: Bog je dao, kako je Tika pretpostavljao, da se „Kamiodžije“ i treću sezonu snimaju u Ubu)

LA.R.

Komentari su zatvoreni, ali trackbacks and pingbacks su dozvoljeni.