ПУЛИКА НЕУНИШТИВИ ВАЉЕВСКИ

У Орсину покрај Клермон Ферана у Француској, данас ће бити сахрањен један под највећих Ваљеваца, Слободан Јавтић Пулика, наш познати сликар и сценограф. Космополита сликарства и пријатељства. Преминуо је прошлог петка у Тернанту изнад Клермон Ферана а комеморативни скуп приређен је у Мионици у његовом легату слика.

Поред председника мионичке општине Бобана Јанковића о Пулики су на својствен начин говорили и др Зоран Јокић и Радован Лазаревић чија пригодна обраћања преносимо у целини.

ДР ЗОРАН ЈОКИЋ:

Данас говоримо о Слободану Јевтићу Пулики, први пут да није са нама. Већина присутних су били сведоци његовог широког ума, немирних мисли, мноштва идеја, вулканске енергије, потребе да помаже другима и допринесе општем. Био је Човек праштања.

До краја, по последњег петка месеца марта, ове године, могли сте видети у њему разбарушеног дечака коме урођени космополитизам није давао мира.

Увек када сам га пратио за Француску остајао сам са мислима- свет, корени, слобода мисли, космополитизам, самосвојност, индивидуалност, провинција, паланка.

Био је свестан да паланка не подноси индивидуализам и самосвојно старалаштво, јер устајалост је њено право стање. Иако је разумео и волео паланку, ипак, отиснуо се.

Знао је да увек треба градити нови дом у коме човек може да избори право на стварност, стварање, слободу и смисао. Дом у коме, напокон, може себи и другима, савременим и будућим, да постави питање, ко смо, одакле смо, куда идемо?

Пулика је такав дом саградио у планини, високо…

Слободан Јевтић Пулика волео је да приповеда о својим гимназијским данима, да се присећа ваљевских градских јунака који су га научили отреситости и хитром закључивању и особинама које је ваљало сачувати, а то је да у годинама колективног заноса сачува сопствену индивидуалност.

Након гимназијског школовања уписује архитектуру коју напушта пред сам дипломски испит и уписује студије примењене уметности које завршава у класи професора Миленка Шербана. Проглашен је за најмаштовитијег сценографа.

Маштовитост, индивидуалност и способност да види иза брда су га одвели у авантуру. На викинској лађи, израђеној за потребе филма „Дуги бродови“ намерио се да пређе Атлантик, али се због бродолома искрцава у Бизерти након чега се обрео иза брда, овог пута, заиста у Америку.

Пуликин добар пријатељ и чувени новинар Мило Глигоријевић назвао га је корисником парадокса и заклетим противником конвенција.

Након вишегодишњег америчког искуства долази у Европу, у Француску. У Паризу се заљубљује у предивну Еву Јевтић, девојачко Зисман. Венчавају се 1966. године. Родили су Анушку и Владимира.

Није подносио хаос Париза те породично напуштају Париз и пресељавају се у средњу Француску у Клермон Феран, на оближњу планину, међу дивне пејзаже који личе на ваљевске, како је сам говорио.

Нису му недостајали париски галеристи, критичари, успех велеграда. Сликао је много, али не и монашки, разапињао се на сто страна и послова.

Кроз своју особеност, говорио је: „ја немам потребу да ме неко објашњава“, мислећи на критичаре, а позивајући се на један филм о Де  Кирику, у ком, чувени сликар метафизике, каже да су импресионисти измислили критичаре, уз ограду, наглашавао је Пулика, да поређење није охолост него потреба да се дефинише један став.

Године 1976. НИН је објавио речи Жака Превера: „Познавао сам неколико дивних Југословена. Испод мене, спрат ниже, имао је атеље Пеђа Милосављевић. После је ту дошао један Ваљевац, звани Пулика. Прави геније, све зна… сликар, вајар, аранжер, и столар ако затреба“.

Мило Глигоријевић пише: Замислите колико је Пулика причао Преверу о свом Ваљеву када га је чувени песник називао „један Ваљевац“.

Каква непомућена Пуликина љубав према Ваљеву.

У истом тексту новинар пише о неизмерном Пуликином давању своме граду, ком је понудио и галерију слика, својих и слике других признатих сликара 20. века. Са новим очајањем закључио је да његов локалпатриотизам бива ошинут сумњом. Шта стоји иза тог поклона? То је питање на које су неки „одговорни другови“ као да су изашли из романа Владимира Војновића, тражили одговор. И мислите ли да се Слободан Јевтић звани Пулика наљутио? Мислите ли да је рекао „Нека иде до ђавола, овај град који ме сумњичи“! Наравно да није.

На један благ начин коментарисао је и приговоре да је његово сликарство одвише лепо, близу декорације.Одговарао је да је византијско сликарство било декоративно, импулсивно, величанствено, да воли то сликарство, јер воли савршенство, да обожава лепоту и да бежи од ругобе. Зар је потребно замерати некоме што воли лепоту.

Величанствена Пуликина идеја о градњи музеја дијаспоре и жеља за саборношћу, завршила се једном изложбом. Мило Глигоријевић је у свом тексту написао и следеће: „Слободан Јевтић Пулика је страсник, заљубљеник у лепоте свакојаке. Нико га није сасвим разумео, а нису га ни слушали они којима се обраћао!“

У галерији Ламбер, Пуликине је слике оком критичара посматрала дама по имену Ан Тронш. Између осталог, написала је да Јевтићев универзум није СВЕТ ОБЛИКА НЕГО СВЕТ СТИЛА, да је очигледно да сликар не учествује у рационалистичкој активности савременог духа, да он следи свој пут, ношен својим сновима, гајећи тајенствено саучесништво са интимном тишином космичког беспућа…

Овај својеврсни човек је до вечери, петка 27. марта 2026. године живео у Клермон Ферану са најсјајнијом звездом коју је пронашао у свом свемиру- ЕВОМ, када се из свог дома у присуству породице, тихо и достојанствено, преселио у тајанствене тишине космичког беспућа где ће, сигуран сам, на себи својствен начин, делати за опште добро.

Слава му!

 

РАДОВАН ЛАЗАРЕВИЋ, новинар:

На зиду стамбене зграде код Муселимовог конака у Ваљеву, Слободан Јевтић Пулика осликавао је мурал, а да бих направио разговор са њим, морао сам се попети на највишу платформу на скели.

На питање шта то Пулика ради у родном Ваљеву, одговорио је у свом стилу:

-Једем оне ствари, шта ћу друго!

Кад је приметио да ми „није добро“ и да бих могао пасти са скеле, извинио се и наставио разговор не знајући да ми је то први интервју за Радио Ваљево који ми је поверила велика дама ваљевског новинарства Љиља Кецојевић.

Величанствен и чаробан!

Велики господин са урбаним манирима и једноставним  приступом животу. Тежио је лепим, достојанственијим и узвишенијим искушењима.

Пријатељство нисмо бирали. Оно, као љубав, како примећује велики књижевник, бива ко зна због чега. У овом поднебесју, нешто касније, пријатељство међу нама родило се некако само по себи, с тим што је нашу златну нит повезао др Зоран Јокић.

Пулика нам је био више од „преданог пријатеља“.

У Србији и Француској, радовали смо се сусретима.

Нама је било лакше да га чекамо на београдском аеродрому а он је гостопримства у Француској потврђивао још у Лиону и Паризу, дочекујући нас тамо кад авиона није било до Клермон Ферана.

Прилаз том граду, подно угашеног вулкана Пиј Де Дом, у свему подсећа на долазак у Ваљево из правца Београда, са погледом на Ваљевске планине. Човек који своје срце није могао да отргне од родног Ваљева, само у том граду могао је пронаћи рајско поднебље за своје стваралаштво. Недостајали су каубој-Коби Митровић и Цимеришка-Слободан Лазић, да понекад пођу у авантуру сличну оној на  Медведнику, Повлену, Маљену или кањону Градца.

Велики боем и српски домаћин, од посебног угледа у Француској.

Жива историја једног времена.

Знали смо, као и Французи, за Пуликин чаробни пасуљ у земљаном лонцу, за кромпир на масти од гуске али нас је једног мајског јутра изненадио сценом крај камина. Седећи удобно у фотељи, сав важан окретао је јагње на ражњу, а ужарена буковина је пуцкетала  и свима пријала у његовој топлој кући. Супруга Ева на течном српском, уз чувена француска вина догревала је добру атмосферу, до које им је увек стало.

У завичају  пила се  добра стара ракија а пре печења, обавезно кајмак, сир и проја.

Приче су до касно у ноћ слагане као коре за добру ваљевску гибаницу којој није могао одолети, као и нашим колачима који су му у Клермон Ферану оправдано ускраћени.

У Ваљеву, док смо ја и доктор тонули у први сан Пулика је гледао каубојски филм а већ раним јутром будио нас да пијемо кафу и причамо о плановима бар десетак година унапред.

Тренутак је достојан великог поштовања и вредан даљег присећања.

У Клермон Ферану 2015. у камеру ће рећи:

-Последњи је мој вапај да Ваљеву поклоним вредне слике!

Надао се да легат може бити у  његовој Ваљевској гимназији или напуштеној згради РТС-а на Промаји. Није могао да се радује. То већ није било време Дула Михаиловића и Слободана Ђукића када се град поносио муралима Слободана Јевтића Пулике а Србија завидела.

Бодрио сам га да Мионица, мала варош славних предака,  може ублажити ваљевску неправду. И стварно, велика изложба у згради општине, Кућа Колубарске битке, и наравно овај легат вредних слика светског уметника.

Пулика није веровао да ће у галерији РТС-а  лако имати изложбу слика. Али, у националној телевизији знали су Пулику и ценили његова уметничка постигнућа.

Нисам ни ја веровао али ће у Миролу, својој колекцији највећих српских сликара медиале придружити и моју слику и приредити ми част да је виде француски љубитељи ликовне уметности.

У Исуару, на великој изложби којом обележава 70 година стваралаштва, они ће рећи, да је Пулика  „космополита сликарства и пријатељства“. За ту прилику изненађујем га карикатуром Дула Арсенића, коју уз додатне емоције придружује својим платнима.

У Ваљеву још једно разочарање. Са Љубом Поповићем, којег је венчао, Пулика се разишао крајем прошлог века на летовању у Грчкој. Причао сам му о Љубином гробу на Брђанима, али није показивао намеру да га посети. Једног кишног дана, доста касније, пре одласка на ручак, изненадио ме је предлогом:

-Слушај рођени, вози горе.

Како горе, кафана је доле.

-Горе, где си летос хтео да ме водиш.

Рампа је била подигнута па смо „Дастером“ дошли пред сам гроб. Закорачио је блатом, клекнуо и пољубио земљу и крст, а онда као укопан стајао на киши неколико минута.

-Е мој Љубо!

Уздахнуо је дубоко и видно потрешен рекао:

-Вози ме одавде.

Ћутали смо до града, убеђени да је тако боље.

Корона нас је дистанцирала од дружења али је повезивала свемирска ерупција са његових слика.

Пред космичким експлозијама, текстонским покретима, ужареном масом и праском интензивних боја, осећао сам ту чудну енергију са његових платна  која ми је давала снагу да изгледам добро. Ко зна можда заслуге припадају и алхемичару Пол Арсићу, великом српком сликару који је у Паризу правио чудне боје за Пуликина платна.

-Сад и ти верујеш да је Пол Арсић чудо од човека, поручивао је из Клермон Ферана.

Додатну енергију за своје здравље Пулика је потражио подно Медведника у Дренајићу. На енергетска поља водио га је Жика Шешир а после сваког третмана говорио је:

-Осећам се као нов!

Ваљево је за њега колевка постојања и центар галаксије. Причао је то и француском председнику Жискару Де Стену са којим је био велики пријатељ. Нисам упознао човека који је више од Пулике волео свој завичај.

Радовао се лепим догађајима у граду на Колубари. На  промоцији моје монографије и изложби слика, није га било почетком фебруара. Стигао је да књигу прочита у болници и увери се да у његовом Ваљеву има још неких који на свој начин придају посебну важност његовом уметничком стваралаштву.

Атмосфера на платформи скеле, с почетка обраћања, само је део подсећања на „Неуништивог Пулику Ваљевског“. Космополиту сликарства и пријатељства!

На ваљевском Новом гробљу је породична гробница Јевтића. Мислио сам да ће и Пулика ту почивати. Пре две године његов нераздвојни пријатељ и француски комшија Никола Пироћанац одвео ме у Орсин, покрај Клермон Ферана.

-У овом гробљу, једни поред других, бићемо сахрањени ја и Пулика са супругама.

Тада а нарочито сада, испуњен најтужнијим осећањима, сетио сам се једне Пулкине жеље, руком писане финим словима,  пред моју изложбу у Мионици, уочи Васкрса 2017. године:

-Вољени пријатељу, једино ми преостаје да умолим Богове лепоте да те понесу на Пегазу у небеске недођије, да ти у руке дају топуз и мач оштар, и да те заштите топлом љубављу!

Слава ти вољени пријатељу, неуништиви Пулика ваљевски.

ЛА.Р.

Фотографије:

Прес служба општине Мионица

Слободан Ћирић

Дарко Деспотовић

Душан Јовановић