ПИКТОГРАМИ СТВАРНОСТИ У СЛИКАМА РАДОВАНА ЛАЗАРЕВИЋА

Још пре више од два века ваљевски крај је имао уметника који је за живота више био познат и признат у другим областима живота него у уметности коју је стварао. Наравно, говорим о Петру Николајевићу Молеру који је као и Лазаревић, поред тога што је сликар, остао упамћен и као врло писмен и речит човек.

Други уметник, који нема везе са Ваљевом али нам је у мислима када видимо изложене слике, је Лазар Вујаклија који пуну стваралачку зрелост достиже када открива чари средњовековних стећака и кад надахнут њиховом иконографијом успоставља систем сопствених симбола, знакова и значења, односно постиже меру лаке препознатљивости стваралачког поступка. Захваљујући тим одликама Вујаклија се сврстао у ред најбољих сликара, модерних традиционалниста друге половине 20.века.[1]  Лазаревићеву уметност можемо директно да надовежемо на Вујаклијину јер он прави своју савремену симболику. Његове фигуре су деперсонализоване, сведене на знак, готово на пиктограм. Ликовни елементи у његовим сликама су постали идеограми његове уметности. Уобичајено је да је централни лик на сликама робот или хибрид који делује као хладна алегорија моћи. Он не командује гестом већ структуром: мрежама, низовима, ритмом понављања. Све нас упућује на то да је савремени свет завистан од технологије, фигуре су као уметникови  савременици алгоритамски повезани, технологија у различитим облицима нам ствара привид блискости која је дигитална а не стварна. Приказ робота је синоним за колективну свест и свет у којем се контрола не спроводи насиљем већ обрасцем. Са друге стране имамо слике које су засноване на стилизованом ликовном језику који црпи снагу из народне уметности и колективног памћења. Анонимне фигуре, сведене и ритмично понављане, постају носиоци општих, трајних вредности заједнице. Срца (лицидерска понекад) симболизују љубав, обредност и духовну размену а хлеб представља архетип живота, рада и гостољубивости. Њихово заједничко присуство на неким  сликама наглашава склад материјалног и духовног, као суштину традиционалног света.

Поред Вујаклије сликарство Радована Лазаревића можемо повезати и са идејом уметности Милића од Мачве. Милић и његово дело, као нека огромна планина, састављено од разних елемената, подсвести, свести, сећања, анегдота, биографија, дијалога, рецепата, уметности, сликарства, архитектуре, историје, етнологије, лингвистике, једне хетерогене милтидисциплинарности, изнад свега дубоко осећајне поетичности и непредвидиве маштовитости, недвосмислени су и јединствени у своме ставу, у одлучности, у одговорима на гогеновска питања: ко смо, куда идемо?[2]

Постмодерна уметност нам управо нуди исто што и Радован Лазаревић на својим сликама а то је „повратак фигуративном, кроз ново тумачење традиције у уметности.“[3] Лазаревићеве слике, иако директно алудирају на напредак технологије која преузима стварност имају и одређени степен етнографске симболике. Он као да везе симболе фолклорне традиције и наслеђа са симболима савременог света. Познато нам је да вез чува и преноси многе архаичне облике из старе традиције кроз геометризоване и друге стилизације, које су га тако обележиле као битно уметничко наслеђе српског народа.[4]

У Лазаревићевој слици Има наде село и традиција лебде над брежуљком као успомена на миран,  свет који се губи у диму индустрије која полако гуши тај идилични ритам. Радници у маскама, униформисани и анонимни, стоје фронтално, као протагонисти дистопијског приказа загађености савременог друштва, а њихове фабрике и црквени симболи подсећају да ни дух ни тело не могу остати неоштећени. Наиван, готово дечји ликовни језик појачава оштрину симбола, претварајући сцену у филмски кадар алегорије судара наслеђа и модерности, тихе трагедије рада и опстанка. Назив дела нам буди оптимизам, као што је победник увек на врху тако је и смисао живота да се вратимо природи, селу и коренима.

На великом броју слика видимо фигуру са подигнутим рукама која нас јасно асоцира на један од симбола Ваљева  а то је Споменик борцима револуције за који је вајара Војина Бакића инспирисао херојски чин Стевана Филиповића. На Лазаревићевим сликама тај симбол није историјски тренутак. Он је умножен, ротиран, фрагметисан, готово као патерн. Херојски чин је прешао у знак препуштања вишој сили.

Уметност Радована Лазаревића не тражи емпатију, већ буђење свести и одговорност. Нема овде утопије, али нема ни цинизма. Постоји нешто много опасније а то је систематична слика друштва које је прихватило и препустило се без велике борбе својој окрутној стварности. А Радован Лазаревић, као изванредан новинар  и уметник, забележио је то на својим сликама да обавести јавност.

МАРИЈА ЂУРИЋ, историчарка уметности, директорка Модерне галерије у Ваљеву

[1]  Н. Кусовац, Српско сликарство XX века – антологијски избор из приватних збирки, Фондација Плаво, Београд, 2020, стр. 194.

[2] Павле Васић, Милић од Мачве – Завештање, Модерна галерија Ваљево, Ваљево, 2002, стр. 12

[3] Умберто Еко, Историја лепоте, Плато, Београд, 2004, стр. 426.

[4] Петар Влаховић, Србија – земља, народ, живот, обичаји, ИШ „Стручна књига“, Београд, 2002, стр. 353.