POP RAZDVOJIO RATNE DRUGARE

U podgorskom selu Osečina pre jednog veka poznati ratnik iz tog kraja  Vladislav Petrović sahranio je konja Acka i podigao mu spomenik.

Tako mu je odao počast jer je sa njim učestvovao u Balkanskim ratovima  i Prvom svetskom ratu.

Iz štale u kojoj je bilo sedam konja, Vladislav je izveo najmlađeg  Acka i 1912. godine otišao da brani otadzbinu. Sa njim je u rat, sa  kobilom Ticom, pošao i rodjeni brat Radoje.

Posle osam godina ratovanja za otadzbinu, vratili su se u Osečinu sa  Ackom i Ticom.

Još pet godina poživeo je Acko, kojeg je Vladislav zvao bratom i ratnim  drugom. Zajedno su išli na vašare i druge seoske skupove. Acko je bio  pošteđen svih radova.

Kad je uginuo, Vladislav je odlučio  da ga sahrani i da mu podigne  spomenik. O njemu sada brine unuk Ranko.

-Osećam poštovanje i dug prema mome dedi i njegovom konju Acku. Prema  ratnicima, Soluncima, prema borcima. Acko je na svojim plećima nosio  dedu kroz ratove i doneo ga živog kući. Kako onda da mu grob bude  zapušten, pita se i objašnjava unuk Ranko Petrović.

Spomenik Acku je pored seoskog puta u Osečini. Vladislav je želeo da ga  sahrani na porodičnom groblju. Da Ackov i njegov grob budu jedan pored  drugog. Nije mu ostvarena želja, pa ni on nije hteo u porodično groblje.

Sahranjen je u varoši Osečina.

– Pop nije dao da se konj sahrani medju ljude. Nije hteo ni opelo da  obavi zbog čega je Vladislav bio mnogo razočaran. Ubedjivao je popa da  mu je Acko, pored Radoja, drugi rodjeni brat i da ga mora sahraniti u  porodičnom groblju. Nije vredelo, popova reč je bila poslednja, pa je  Acko sahranjen na našem imanju, pored puta, van groblja, seća se Ranko.

Spomenik Acku, u Osečini misle da je jedinstven u svetu, kao priča o  velikoj ljubavi čoveka i konja, koja ni posle skoro jednog veka ne može  da se izbriše.

LA.R.