U prestižnoj galeriji Radio-televizije Srbije u Beogradu, večeras u 19 časova biće otvorena velika izložba Slobodana Jevtića Pulike, Valjevca koji živi u Francuskoj. O njegovom slikarskom stvaralastvu koje traje vise od pola veka, govoriće novinar Radovan Lazarevic, urednik Dopisnistva RTS u Valjevu I professor beogradskog Univerziteta i diplomata dr Darko Tanaskovic, čiji deo obraćanja unapred objavljujemo.
Kako nejakim rečima dostojno prikazati moćno delo Slobodana Jevtića Pulike, za sve koji ga znaju, dragog Slobe? Kako prekratkim i višestruko nedostatnim pisanim tekstom ispraviti umetničke staze koje, u svekolikom svom slojevitom bogatstvu i raskošnom bokorenju, nisu ništa drugo do kraljevski put ka jednom, istom odredištu, istovremeno udaljenom i intimno bliskom, unutrašnjem? Unutrašnja putovanja su nesaglediva i neuhvatljiva, čak i za onoga ko se na ovome svetu ostvaruje neodoljivo se povinujući pozvanju takvog unutrašnjeg puta. Potrebno je mnogo intuicije i ne manje uživljavanja da bi se spoznao ili, tačnije, naslutio dubinski smisao oblika i izražajnih sredstava kojima umetnik, izvorni stvaralac, saopštava svetu svoju viziju večne realnosti ljudskog stanja i kosmičke budućnosti naše planete i čovečanstva…
Iako platna Slobe Jevtića Pulike, kao uostalom i sva likovna dela od istinske umetničke vrednosti, nisu narativna u neposrednom smislu saopštavanja nekog određenog sadržaja ili, kako se neretko govori, upućivanja poruke, o svakoj od njegovih slika mogla bi se ispričati, odnosno isplesti čitava priča.
Ja sam, za ovu priliku, odabrao “ vraćanje zaboravljene svetlosti“.
Razumeo sam da je reč o sećanju Zemlje koja se odvojila od Neba.
Kako iznova ujediniti Zemlju sa Nebom?
Često se govori o kosmosu na Slobinim slikama. Za našeg vulkanskog slikara, međutim, Kosmos nikada neće zadobiti svoje prvobitno i dovršeno, obnovljeno, postojanje bez te izgubljene Zemlje, kao što ni „naša“ Zemlja neće izbeći potonuće u zjapeće ništavilo, ako se pomiri s tim (i ako se, zajedno sa njom, čovek pomiri s tim) da nemoćno posmatra Nebo kao daleki i nedostupni, istovremeno fascinantan, tajanstven i preteći svod…
Stalnom, tvrdoglavom i neukrotivom pobunom protiv svakog vida potčinjavanja i podjarmljivanja čoveka, kako onog fizičkog tako,još više, duhovnog, mogla bi se bar delimično objasniti Slobina nežnost prema srednjovekovnom pokretu bogomila (katara, patarena…) i njegova duboka duševna i intelektualna odanost ovim samozatajnim, ali istrajnim, nepomerljivim zatočnicima jedne alternativne ideje o svetu, koje je naravno Crkva, kako katolička tako i pravoslavna, progonila kao opasne jeretike. Slobine slike nastanjuje njihova manihejska, dualistička koncepcija večnog sukoba između dobra i zla, između Svetla i Tame, a prožima ih oslobađajuce učenje o božanskoj ili anđeoskoj prirodi duše, zatočenice stvorenih oblika i noći materije. Njegova umetnost je prava vulkanska erupcija na horizontu jedne nove zore za Zemlju i za čovečanstvo…
Susret sa Slobinim delom sučeljava nas sa najčistijom umetničkom samobitnošću koja samozadovoljno ne teži hermetičnosti, već se štedro otvara pred onima koji su spremni da sa slikarom bez ostatka podele uzbudljivu lepotu, ali i neizvesnost njegovog vulkanskog propinjanja iz nedara Zemlje ka Nebu.
Prof. dr Darko Tanasković.
fotografije Dušan Jovanović
Komentari su zatvoreni, ali trackbacks and pingbacks su dozvoljeni.