NA POVLENSKOM PIJEDESTALU BELI KONKRETAN I TRAJAN

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić na Povlenu  pred skulpturom Radovana Belog Markovića govorio nadahnuto o ličnosti i delu našeg velikog pisca.  Govor prenosimo u celini.

U sve opšte erozije morala i preispitivanja vrednosti, srpski narod zidao je i još zida veličanstven hram posvećen svom ocu Svetom Savi. Što bi rekao jedan čovek, mi gradimo hram a hram gradi nas. Isti ti Srbi kojima se spočitava manjak snage i kapaciteta za postizanje vrhunskih kulturnih dometa, gradi jedini grad na svetu posvećen jednom piscu, svom piscu Srbinu Nobelovcu.

I kao da u svakom našem čoveku tinja  Apolinerovska misao, a i on je voleo Srbe, koji kaže: „u ovom sumornom kontekstu krajnje je vreme da upalimo zvezde“. I mi nekako instiktivno tumarajući između krajnosti, suočeni sa izazovima, uvek nađemo način da tami suprotstavimo svetlost.

U tom kontekstu doživljavamo ovaj veliki dan. Radostan dan, dan kada su njegovi prijatelji i kolege suočeni sa odlaskom velikog pisca, odlučili da taj odlazak bude simboličan, a da nasuprot tome njegov boravak među nama bude konkretan i trajan.

U tom srpskom paradoksu, u toj sudbonosnoj borbi života i smrti, iako u bitku ne ulazi kao favorit, život uvek pobeđuje. U krajnjoj liniji ovde odvajkada vlada mišljenje da čovek umire samo onda kad umre sećanje na njega. Sudeći po svemu i po vama poštovani prijatelji, ovde danas okupljenim, delo koje je iza sebe ostavio Radovan Beli Marković, ostaće trajno utkano u kolektivnu svest našeg naroda, a posebno ljudi njegovog Lajkovca  i večnog Belog Valjeva, kao i celog kolubarskog kraja čiji je svaki pedalj pohodio i opisao kao novinar i kao pisac.

Lep pijedestal je dobio ovaj spomenik. Celu jednu planinu i to opet srpski, valjevski paradoksalnu planinu. Povlen čini više vrhova ali su tri najvažnija: mali, srednji i veliki. I naravno, mali je viši i od srednjeg i od velikog. U tom kontekstu večite borbe krajnosti koja često liči na Kamijevski apsurd, stvarao je Radovan Beli Marković. Duboko ukorenjen u svom zavičaju i veri, istovremeno duhovit i produhovljen. Bio je na Hadžiluku u Svetoj Zemlji ali je istrajavao u želji da uz svoje ime i prezime ne stavljaju ona četri slova koja bi svima govorila da se nalaze u društvu jednog hadžije. On je bio Hadži Radovan samo sebi i Bogu.

Ne čudi zato da je čovek vica i vrcave šaljivosti iza sebe ostavio delo koje je na izgled opominjuće tematski teško i sumorno, međutim tako je samo na prvo čitanje. Jer, tonući sve dublje i dublje u analizu njegovog dela, mi smo suočeni sa vulkanskim životnim optimizmom i verom u veliku književnost.

I svaka naša biblioteka, posebno u Lajkovcu nosi pečat Radovana Belog Markovića. Duboko uveren da je Nojeva barka bila ukotvljena baš ovde na Povlenu, voleo je svoj zavičaj i ostavio mu je u trajno vlasništvo jednu novinarsku hroniku koja se slobodno može smatrati vrhunskim dometom naše književnosti.

Srbin Radovan Beli Marković izbegao je svakoj logici. On je od svog mesta dobio biblioteku, od Valjeva je dobio književnu nagradu koja će nositi njegovo ime a danas dobija veličanstveni spomenik. U duhu kolubarskog čoveka, Beli odgovara i na ono standardno pitanje koja knjiga mu je najuspešnija. Kaže: „i moji pogoci i moji promašaji su pogoci van mete“. Njegov, možda ponajbolji tumač, književnik Danilo Nikolić smatra da Radovan Beli Marković piše jezikom naših starih stanovnika. Tonom naših starih srpskih kalendara, monaških zapisa, čak spomenara. Ponekad kad mu to treba, vrlo vešto imitira suvu leksiku kompjuterskih piskarala.

On nije lak za čitaoce. Kod njega je sve kao u engleskom jeziku. Jedno piše, drugo se čita, treće znači. Uvek je puno nekog dubokog smisla. Od „Palikuce i Tereze milosti pune“, do „Stojne vetrenjače“, smestilo se četiri i po decenije dugo književno stvaralaštvo čiji su dometi ravni najvećim imenima današnje literarne scene. Od Hankea do Mondrijana. S ogromnom dozom kozarske nonšalancije, Beli Marković je na svojim plećima nosio teret saznanja o talentu kojem ga je sudbina podarila, i često u vic i duhovitu opasku uvijao kodirane poruke pune visoko analitične svesti o vremenu i događajima koji su na izgled veliki i globalno značajni. Samo ironija, to je bio njegov poseban specijalitet, a ovaj spomenik i drvo kao način izražavanja, najbolje se uklapaju u živopisni krajolik i ambijent u kojem je i sam Radovan Beli Marković pronalazio večiti izvor inspiracije i stvaralačke energije.

Hvala mu i slava za sve što je uradio za našu kulturu.

(Povlen, 28. avgust 2022. godine)

Fotografije Dušan JOVANOVIĆ

(Sutra, govor u celini Matije Bećkovića)