U PRIRODNOM OKRUŽENJU KREIRATI USLOVE KVALITETNOG SVETA

Pre pet godina u Vašoj doktorskoj disertaciji obradili ste problem planinskog turizma u Srbiji i konstruisali instrument ciji je cilj merenje nivoa zadovoljstva posetilaca na svim segmentima doživljaja planine.
Istraživanja su obavljena na Divčibarama, Zlatiboru i Tari.
Šta su nedostaci a sta prednosti Divčibara u odnosu na Zlatibor i Taru?

Turistički doživljaj je kompleksan fenomen sačinjen od nekoliko koraka: planiranje putovanja, iskustvo putovanja do destinacije, i iskustvo na samoj destinaciji. Za iskustvo na destinaciji, pored smeštajnih objekata, neophodni su brojni podržavajući uslovi i sadržaji.  Pomenutim istraživanjem bili su obuhvaćeni svi elementi zadovoljstva gostiju ove tri planine. Nizak nivo zadovoljstva, iskazan je prilaznim putevima, infrastrukturom i suprastrukturom, tj zajedničkom ponudom na svim planinama, (saobraćajnice, čistoća i održavanje, ski staze, mogućnost bavljenja dodatnim rekreativnim aktivnostima, ostalom vanpansionskom ponudom: pijace, prodavnice, kafići, restorani, suveniri…). Rezultati su bili relativno loši kod svih planina, ipak nešto bolji za Zlatibor nego za Divčibare i Taru. Posetioci su bili dosta zadovoljniji uslugama hotela, koji su ovim instrumentom, mereni posmatranjem dvadeset parametara. Stariji hoteli lošije su ocenjivani zbog zastarelosti kapaciteta i nedostatka sadržaja. Od osam posmatranih hotela, najveći nivo zadovoljstva iskazali su gosti hotela “Pepa” na Divčibarama, iako su istraživanjem bili obuhvaćeni i hoteli dosta bolje kategorizacije. Objašnjenje je, verovatno u realno formiranim očekivanjima, a ne u lošem kvalitetu usluga hotela više kategorije, jer se zadovoljstvo meri stavljanjem u odnos očekivanog i doživljenog.  U ovom divčibarskom hotelu gosti su bili najzadovoljniji odnosom cene i kvaliteta usluge koju su dobili.

Izvedeni su zaključci o problemima sa kojima se suočavaju pružaoci usluga u planinskom turizmu: onim što je pod njihovom kontrolom – usluge njihovog objekta, gosti su zadovoljniji, dok su problem predstavljali putevi, infrastruktura, i vanpansionska ponuda, što je pod ingerencijom države i turističkih organizacija.

Ključna prednost Divčibara u odnosu na Zlatibor i Taru jeste blizina emitivnih centara: Vojvodine, Beograda i centralne Srbije, nekoliko desetina kilometara kraći put u odnosu na sledeću najbližu planinu, što je naročito bitno za vikend i dnevne posetioce. Prednost je i blagotvorno dejstvo mikroklimatskih uslova na bronhijalne i neurovegetativne poremećaje, potvrđena od Balneo-klimatološkog instituta Srbije. Takođe, za, ne tako zanemarljiv broj turista, umerena izgrađenost i nenaseljenost, još uvek predstavlja prednost.

Imate li utisak da je počela veća briga nadležnih za Divčibare, i grada i države?

Primetno je više inicijativa koje su se desile u prethodnom  periodu: izgradnja dečjeg igrališta, rekonstrukcija dela glavne saobraćajnice, mosta i trotoara, mapiranje i signalizacija pešačkih i biciklističkih staza, izgradnja rekreacionog centra i hotela… Ostaju i dalje , možda i najveći, problemi kvalitetnog vodo i elektrosnabdevanja.

Ide li se dobrim putem? Čemu treba dati prioritet da bi se postigao visok nivo zadovoljstva posetilaca Divčibara?

Ne mogu da kažem sa sigurnosšću, jer nisam dovoljno upoznata sa svim što se dešava. Čini se da ima pozitivnih pomaka posle puno vremena. Svakako da treba nastaviti započetu revitalizaciju infrastrukture, stimulisati razvoj suprastrukture, pre svega one u vezi sa ski stazama, prilazima i parkinzima, ostalih nedostajućih elemenata turističke suprastrukture, kvalitetnu promociju, uz korišćenje mogućnosti novih kanala komunikacije i društvenih mreža za uspostavljanje kvalitetnog kontakta sa ciljnim  grupama. Poštovati principe struke u svim oblastima, podržati i stimulisati inicijative od koristi po lokalno stanovništvo, uz očuvanje održivosti i prirode destinacije, kako neprimerana gradnja ne bi narušila prirodu i posebnost planine.

Brankovina takođe poseduje veliki ali neiskorišćeni turistički potencijal. Sve se svodi na obilazak istorijskog kompleksa.
Vi ste pre godinu i po učestvovali u projektu Visoke poslovne škole i predložili strategiju razvoja  Brankovine kao turističke mikrodestinacije održivog turizma.
Novost je da regulacioni plan više ne brani gradnju unutar zaštićenog jezgra. Ipak, u Brankovini se nista značajnije ne gradi što je preduslov da ona postane turistička atrakcija Valjevskog kraja.

Projekat je rađen u saradnji sa Narodnim muzejom, kao staraocem Spomen-kompleksa.  Brankovina već jeste atrakcija i turistički proizvod, pre svega namenjen segmentu ekskurzionog turizma. U odnosu na konkurentske destinacije ima brojne prednosti: autentičnost sadržaja, kulturno-istorijski značaj zbog povezanosti sa značajnim ličnostima srpske istorije i kulture, pristupačnost emitivnim centrima… Ipak, poslednjih godina beleži pad poseta, a ukoliko se ne preduzmu koraci na vodosnabdevanju, putnoj infrastrukturi, signalizaciji, sadržajima za duži boravak posetilaca: ishrana i mogućnosti za bavljenje aktivnostima u trajanju do celog dana, a u perspektivi, smeštaja i noćenja, uz neophodno uključivanje i lokalnog stanovnštva,  radi prepoznavanja i njegovog interesa u ovom procesu, Brankovini preti dalji pad posete. Ove i druge preporuke sadržane su u nacrtu pomenute strategije, mogu se revidirati i prilagođavati, ali svakako bar deo njih može biti dobra početna osnova za inicijativu.

Biljana Rabasović je diplomirani ekonomista, doktor ekonomskih nauka. Udata za Ivana, magistra muzičke umetnosti, profesora Srednje muzičke  skole u Valjevu, sa kojim ima kćerku Mionu i sina Sibina. Doktorirala je na Ekonomskom fakultetu u Novom Sadu  2013.godine, na temu: „Satisfakcija (zadovoljstvo) potrošača u turizmu“.

Područje gde se nalaze valjevski manastiri neki nazivaju „Srpskom Palestinom“.
Imate li taj utisak? Kako još bolje iskoristiti potencijale verskog turizma?

Verski ili poklonički turizam spada u turizam posebnih interesa. Posmatran kao odvojen turistički proizvod sa aspekta tržišnog  potencijala, ima nekoliko svojih specifičnosti, a ključne su kratak boravak i mala potrošnja. Međutim, njegov potencijal može se uvećati i kombinovanjem i adevatnom promocijom sa drugim atrakcijama i turističkim potencijalima kraja. Primer je, recimo, manastir Pustinja, koji može biti povod za posetu pokloničkih turista valjevskom kraju, u kombiinaciji sa ostalim svetinjama. Međutim, on se može posmatrati i kao kulturno-verska atrakcija šire celine Poćute, u koju spada nekoliko izuzetnih atrakcija: etnografsko-graditeljska celina Bebića Luka, stene za slobodno penjanje (free cliimbing) Velika i Mala Grdoba, odnedavno prepoznate kao najmlađe atrakcije ovog tipa u Srbiji, koje imaju dobar potencijal zbog rastućeg interesa za ovaj sport, mogućnosti za pešačenje i branje lekovitog bilja i gljiva. Ako se tome doda i pretpostavka o mogućoj regulaciji korišćenja pesticida u delu teritorije sliva brane Rovni, to je već nekoliko preduslova za razvoj autentičnog paketa ponude samo na ovoj mikrocelini kraja. Ono što treba pohvaliti, kao odlične primere koji dolaze sa ovog lokaliteta, jesu inicijativa udruženja domaćina Rebelja, na ustupanju zemljišta za izgradnju brvnara za smeštaj, kao i klasifikacija i mapiranje gljivarskih vrsta ovog kraja, inicijativa ekološkog društva Medvednik, rad na formiranju još jednog proizvoda namenjenog tipu turiste nama potpuno nepoznatom – gljivarskom turisti.

Valjevske planine i Gradac su prirodno blago ovog kraja. Do planina se teško stiže a Gradac je prepušten Ekoloskom drustvu.
Da li je to prednost ili neiskorišćena šansa?

Verovatno i jedno i drugo, jer nekada neprimerena gradnja može da donese više štete nego koristi. Ekološkom društvu treba uputiti sve pohvale za njegove brojne inicijative na očuvanju Graca, ali sprečavanje ispuštanja otpadnih voda, odlaganja otpada, objekti pored samog korita, revitalizacija vodenica… daleko prevazilaze mogućnosti Društva i zahtevaju kompeksnu brigu brojnih institucija. Putevi do planina bitni su zbog osipanja broja i starenja stanovništva i lakoće dolaska posetilaca, ova dva procesa mogu biti međusobno podržavajuća.

Šta je po Vama valjevski brend?
Ni jedan brend nema samo jednu dimenziju. Brend je višeslojni konstrukt, nalazi se u očima posetilaca, lokalnog stanovništva, pa i onih koji imaju neke predstave o nama, a nikada nisu boravili u našem kraju. Prema najnovijoj Strategiji turizma Srbije, brend turističke destinacije Divčibare i Valjevo, su kulturno nasleđe i prirodna bogatstva, upravo ovo o čemu sada razgovaramo.

Vi i Vaš suprug ste ugledni Valjevci. Mogli ste i vi da odete iz Valjeva a niste.
Šta Vas toliko veže za Valjevo?
Moram da kažem da je Ivan imao više prilika za to, ali da nikada nismo bili u iskušenju. Oboje smo velike lokal-patriote. Pored toga, oboje smo tog stava, da čovek u svom prirodnom okruženju najbolje može da prepozna i kreira uslove za svoj kvalitetan svet. Za Valjevo nas veže sve: naše porodice i naša porodica, prijatelji, ljubav prema poslu kojim se bavimo, prirodi, pešačenju… U Valjevu nam odgovara i to što, za samo nekoliko minuta, možemo da stignemo do divne prirode, blizina posla, obdaništa, škole, baka i deka, koji su, pored roditelja, nezamenjivi  u dečjem odrastanju…

Kakve su vam stručne i naučne preokupacije, šta su planovi?

Ovih meseci, preokupacija u mojoj instituciji, Visokoj poslovnoj školi srukovnih studija,  pa i moja, je  upoznavanje javnosti sa potpuno novim akreditovanim studijskim programima: Agroekonomija i ruralni razvoj i Marketing i turizam, kao i master studijama, koje smo akreditovali među prvima u Srbiji. Prvi modul kreirali smo, između ostalog, računajući na potrebe za studiranjem u Valjevu, na državnoj visokoškolskoj instituciji, svršenih srednjoškolaca Poljoprivredne škole. Na njegovom kreiranju angažovan je veliki broj stručnjaka i van naše institucije, profesora sa Poljoprivrednog fakulteta, Instituta za ekonomiku poljoprivrede, saradnika iz institucija I privrede.

Sa mojim dragim studentima, planovi su nastavak projekta valorizacije turističkih potencijala Bebića Luke i okoline, koji smo, kao i već urađeni projekat- Brankovina-mikrodestinacija, započeli u saradnji sa našim saradnikom Vladimirom Krivošejevim i Narodnim muzejom.

Planovi i želje su, kao i uvek, kvalitetno vreme i doživljaji sa decom i porodicom, malo više vremena sa prijateljima, kontakt sa prirodom i putovanja. Šta je više potrebno?

S.L.