МИЋА ТРНАВАЦ СВЕТСКУ КУЛТУРУ ДАРИВАО ВАЉЕВУ

Ин мемориам

Имењака, Радована Мићу Трнавца упознао сам 1997. године пред отварање његовог Интернационалног уметничког студија. Тадашњи председник Градске владе Мића Јанковић позвао ме на необавезно дружење са Трнавцем у подруму хотела „Гранд“ где је био отворен ноћни клуб. Са њима је био и мој колега Живорад Јанковић Шешир, Мићин школски друг. Госте је забављао Златко Голубовић. Када сам се у клубу појавио са Мићом Орловићем настао је тренутак одушевљења. „Тројица Мића и два Радована, биће  успеха и радовања“, шалио се Мића Трнавац правећи одмах добру атмосферу. А ње је било увек: било где у Ваљеву после отварања сваке изложбе, код мене кући, у Београду у „Мадери“ или на Славији у Делиградској, где је његов велики атеље. Понекад на Сави пловио је Мићин брод са незабравним сећањима на непоновљиве авантуре. Дружење у „Гранду“ је баш потрајало па је Мића Јанковић први напустио друштво. Када смо се уверили да Мића Орловић као некад сјајно пева најчувеније џез нумере, једва је договорен фајронт. Пред зору прошетали смо „ваљевском двојком“ а кад је код „Касапа“ Мића Трнавац угледао „Слогину“ пекару решио је да  сву петорицу части буреком. Придружио нам се и Златко Голубовић. Кад бурекџија није хтео да отвори врата, Трнавац му је објашњавао да је ту Мића Орловић, да жели ваљевски бурек и сећање на младалачке дане.

У Мићином атељеу на Славији тек је била добра атмосфера. Затицао сам га понекад како у паузи сликања тренира бокс, диже тегове, трчи на дасци. „Због здравља и добре кондиције“, објашњавао је. Причао је о сликарству, о плановима Уметничког студија, радовао се културном уздизању Ваљева и наздрављао чашама доброг црног вина, које је волео изнад свега.

Он је у Интернационални уметнички студио „Радован Трнавац Мића“ доводио светске уметнике који су на његово велико задовољство граду остављали значајне ликовне радове. Данас је то капитална збирка уметничких дела светских сликара који употпуњују ризницу културног блага града.

После сваке ваљевске изложбе Мића је волео да седне у кафану у којој ће оркестар по мери пронаћи и нешто за његову душу. А кад је човек боем, па још и велики уметник, онда музиканти знају шта је добар избор и вредан бакшиш. Имао сам част да будем често у таквим приликама.

Мића Трнавац је био говорник на мојој првој самосталној изложби слика у Убу. Не знам колико је тада било Мића у убској галерији али су пред посетиоцима била четири Радована: Трнавац, Бели Марковић, Раша Лазаревић и моја маленкост. Част ми је и што у својој колекцији поседујем две слике Миће Трнавца и што сам на његов наговор члан Управног одбора Интернационалног уметничког студуја, који носи његово име.

Постоји још нешто што нас је блиско везивало. И Мића је био новинар РТС-а. Зато му је посебно било стало да са сваке изложбе у Ваљеву има прилог у програму јавног сервиса.

Радован Лазаревић