SEDAM STANOVNIKA U BEBIĆA LUCI

Bebića Luka proglašena za kulturno dobro 1990. godine ostaje ne  iskorišćena turistička atrakcija valjevskog kraja. Iako konzervirana pre  četiri godine, pojedine stare kuće opet imaju oštećenja jer su bez  funkcije i osnovnog tekućeg održavanja pošto u njima niko više ne živi.

Pre samog dolaska u Bebića Luku primetio sam da se dim ne puši ni iz  jednog dimnjaka. Zabrinut, pristižem do kompleksa kad čujem motornu  testeru.

Na drvljaniku sam Vladan Bebić.

Pitam gde mu je pomoć a on će reći da je u Luci svega njih trojica i  cetiri starije žene. A bilo ih je više od tridest Bebića. Stariji umrli  a mladji otišli iz sela.

-U četiri kuće živi nas sedmoro. Cetiri su zatvorene. Propadaju i ove  naše a kamoli napuštene. Pre ćetiri godine Zavod za spomenike sredjivao  krovove na 16 zgrada ali već majije oštećene, napukli stari crepovi-  priča Vladan Bebić, koji je prekinuo sečenje drva „željan razgovora s  ljudima“.

Dok priča da je u Bebića Luci ostala samo jedna krava, da je svega  desetak ovaca i nekoliko kokoški a da nema ni jedne svinje,  odaje nam i  tajnu da se nije oženio i sad u ovim godinama „ne zna šta će od života“.

Dva psa odjuriše niz strma dvorišta. Obradovala su se dolasku Milene  Bebić. Primetili su je daleko dole pored reke, kad je prelazila drveni  pešački mostić.

Dugo sam još sa Vladanom pričao dok se Milena uz pomoć štapa pela ka  svojoj kući. Naložiće vatru, pa će „prestaviti posluženje“.

Vladan pokazuje stare zgrade. U hlebnoj furuni ništa se ne peče čak ni  za slavu. Ne peče se više ni rakija. On je znao da od „madzarke“ ispeče  oko hiljadu litara prepečenice i da je odloži u hrastova burad. Sad nema  ni šljiva u selu. U baštama jedino gaje luk i krompir.

U podnožju padina Jablanika a pored same Jablanice, u Bebića Luci,  proglašenoj za kulturno dobro, zbog prostorne kulturno istorijske  celine, zapuši se dimnjak u staroj kući Milene Cebić.

Počeli smo razgovor u prijatnijoj atmosferi. Bila je kaže, dole u  Vujinovači da obidje dalji komšiluk i da u društvu plete vunene čarape  za svoje unuke.

-„Ćerka“ i jedan sin su u Valjevu a drugi je u Pragu. Deca dolaze, ali  me ubi samoca. Nemaš s kime da progovoriš. Sve su ove kuće bile pune  naroda a štale stoke. Kad nestane i nas, brinem da će sve ove zgrade  vremenom propasti- kaže Milena.

Pre odlaska uzanim i dosta lošim deonicama puta prema Poćuti, tešim  Milenu i Vladana, mada oni to znaju, da je Bebića Luka vredno  svedočanstvo i dostignuće u oblasti narodnog graditeljstva i da će  država u sardnji sa valjevskim Zavodom za zaštitu spomenika brinuti o  kompleksu.

Daj Bože, njemu još verujemo, rekoše Bebići i ostaše sami u Luci.

LA.R.