Internet novine
Nezavisne Internet novine valjevskog kraja

NA POVLENU JENJAVALA PIŠČEVA OBUZETOST SMRĆU

1.479

Pisac koji je podigao spomenik svom zavičaju. Utkao je srž prirode Srpskog naroda u svoja dela. Uzdigao je dostojanstvo književnosti.

Pripovedao jedinstvenim jezikom, „Kavaler Starog premera“, glavni čovek „Belog Valjeva“, tvorac novog literalnog sveta, pisac koji je od Kolubarskog kraja stvorio  osobenu vaseljenu.

Živeo je duh plemenitog valjevskog roda. Jedini je uspeo da pomuti slavu  junaka pesme koji ide Lajkovačkom prugom.

Veliki čovek i veliki pisac!

RADOVAN BELI MARKOVIĆ.

Bio je ljubitelj brda i Valjevskih planina. Pripadao je „Povlenskoj grupi“.

Jedan od njegovih najvećih prijatelja Dušan Mihailović, izneo je neke nove činjenice koje upotpunjuju ličnost i delo uglednog pisca.

Beli je bio renesansni fenomen koga je teško definisati. Dete  Šumadije, odrastao u Gornjoj Kolubari, radnik na benzinskoj pumpi, novinar u „Napredu“, građanin Belog Valjeva, mladi istraživač, utemeljivač Povlenskog naroda, Gosn Pisac, upravnik lajkovačke Gradske biblioteke, književna gromada koju je teško sagledati.

Nije svom imenu dodao odrednicu Hadži, iako je dobio potvrdu Jerusalimske  patrijaršije o hadžiliku, pošto smo zajedno obišli sva biblijska mesta u Svetoj zemlji.

Trebaće još mnogo naučnih skupova  i doktorskih disertacija  da se rasvetli njegovo književno stvaralaštvo. Ukaću na dve njegove, malo poznate, uloge.

Prva je trajala preko 50 godina. Bio je kulturna potka  Kluba i Pokreta Mladih istraživača. Ilustrovaću to sa dva primera.

Pročitaću deo njegovog teksta „Memento o Mandi“, koji je izrečen na Durmitoru, dne 28.jula, godine 1979. na desetogodišnjicu smrti Vladimira Mandića- Mande, čije ime nosi Klub mladih istraživača u Valjevu.

„Priča je čuvanje prošlosti, priča je nadovezivanje sadašnjeg na bivše; samosvojan svet  suprostavljen ništavilu, raspadu, smrti. Priča je više prisustvo, moć nad zbivanjima, ogledalo za odsutni lik i tako, redom… Nema dakle smrti bez konačne ćutnje!.. Manda je umnožio svoj život, utrojio ga, a priče će se o tom životu iz tog života u hiljaditi, kao što loza utisućuje svoje rozge, s kojih se mlado vino stače u godine… Kad Manda istinski bude umro, onda ću stvarno znati da nema kud!… Manda poziva na istinu….I jš ovo. Ako l’  kogod, u Valjevu, ma od kud došao, sedne na rabatnu klupu pred Mandinim Klubom istraživača i poćuti malo, učiniće mu se kao da sedi pod sopstvenim osvetljenim prozorima!…“

Drugi primer je njegovo angažovanje na republičkoj istraživačkoj akciji „Timok 77“. Kao književnik imao je zadatak da istraživački događaj pretvori u književni. U listu „Mi“ objavio je sećanja: „Istraživačke marginalije“.

“ Ne možemo opažati slobodu a živeti u njoj, ako mišljenjem i delovanjem, umom i osećanjem nismo dospeli u samu bit. Jer, sve se- čak i u kosmičkim sferama- dovodi u odnosu prema čoveku. I zato nije reč o nekoj slici prirode, nego o slici naših odnosa spram nje. Svet se, dakle, prisvaja istraživanjem. Ali i opažanjem ali i sanjanjem. Rečju, istraživanjem se, u neku ruku, skida mrak s očiju i proširuju horizonti mogućeg… Poznavati moć trava, iako nisi koza. Biti unutra, ali istovremeno i van. I nasuprot! Istraživačka je građa ceo svet. Istraživači nisu čuvari učenjačkih oporuka oni od njih polaze… Samo istraživanje nije opsena i privid. Ni kad čovek ne traži ništa drugo, osim mesto gde će mu zemlja biti laka. Jer i tad upoređuje, odlučuje se i bira… U svakom slučaju, nikad neću zaboraviti taj lov po dobu, taj Timok, to skupljanje svih zraka u žiži“.

Druga važna uloga vezana je za Povlen.

On je utemeljivač institucije „Povlenskog naroda“ i prvi i jedini predsednik njenog izvršnog organa. Trajala je ta uloga 40 godina.

Na ovoj misterioznoj planini, gde je Noje vezivao barku, napisao je mnoge svoje reportaže, čuvenu „Zvekaru“, pripovetke „Crni kolač“, „Švaapsku kosu“, koju si mi posvetio. Tebi sam posvetio knjigu o Povlenu „San o Nojevoj barci“. Prvu pripovetku „Crni kolač“ promovisao je u okviru svečanosti na Kneževom polju krajem septembra 1983. godine. Tvoj književni dar vidi se i u beleškama koje je upisivao na Povlenu. Tako, 14. marta 1983. godine piše:

„Razmišljam o budućoj pripoveci „Živi sneg“. Mislim da se ona i rodila ovde, na Povlenu (noć i dan kad je dolazio profesor  Leskošek). Da, ona, „mina“ iz godine 1959. kada je Vlastimir Marković u naš ubogi dom uneo dva bela zeca, mužijaka i ženku; e, ta mina je upalila ovde, u ovom veličanstvenom snegu… Odlično se osećam u brdima, ovde, na Povlenu.  I to me uverava da sam, u suštini zdrava priroda. Ovde jenjava moj kabaretski nihilizam, moja obuzetost smrću i nonsensom“. Dodaću i njegov zapis od  25. septembra 1983:

„Pada mi na pamet nešto. Kad pišem prave stvari, jedini moj pokretački agens je gađenje i mržnja. A kad od onoga šta pišem ispadne prava stvar onda je to ljubav, najčistija, u sebi pomirena, u dubokom jedinstvu sa svetom. Sad kad se žižak gasi  i kad se sve, polako, privodi kraju, počeo sam i sam da se ponašam „pederski“. Hvatam sebe u želji da „budem u Lektiri“, da imam ulicu u Lajkovcu. Dobro je što mi sad izlazi knjiga „Crni kolač“, napisana u vremenu čistog nihilizma, koji je moja prava priroda, moja mladost i sve što je u meni za kakvo-takvo poštovanje… Zapravo, ja sam jedini nihilista koji voli lepotu, žene, svet, brda, bašte i obilne pijace, a mrzi smrt, bolest, kukavelje i svu moguću ubožjačku simboliku, tako omiljenu u Srba. Ide mi na…samopljuvanje i sve što navodi na skrušenost-čitaj: pritvornost!- jer, kad bih mogao taj bi „valer“ izbrisao iz „karakterne“ slike („imagea“) mog naroda.  Za večeras nisam predvideo ovakve vrste ispovedanja, što mi takođe ide na…ali „tako se namestila lopta“. Sutra je već Sutra! „Živela odbojka. Krize su prolazne“.

Pričao mi je i o govoru prilikom otvaranja biblioteke u Lajkovcu: „knjiga je pouzdano svetlo koje će planuti“. Iako je bio uveren da je „knjiga pouzdano svetlo“, nije mu bilo lako. Zato je zapisao i ove rečenice:

„Prave stvari sam pisao u Zdravkovo vreme. Sad ništa. I, uopšte, naišli su neki čađavi dani. Sve mi je teže među lažnim svedocima, zato i mislim da s Povlena ne treba silaziti…Evo zašto sam popizdio. Starci stare, vršnjaci stare, ja starim, klince boli za sve, a nešto se oko mene i u meni osipa, lagano, ali nezaustavljivo… Izlazi sunce. To je uvek veličanstven trenutak, ovde pogotovo.“

Pored književnosti na Povlen je doneo i odbojku. Odigrali smo mnoge utakmice na Kneževom polju.

Teško je danas govoriti, a kamo li razumeti poslednje decenije prošlog milenijuma. Do kolibe Mihailovića, bez struje i vode, na Kneževom polju ispod Malog Povlena, 1347 metara nadmorske visine, trebalo je pešačiti 7 kilometara od Debelog brda ili tri kilometra uz planinu od Belih voda. Lako ih je prelazio. I po vejavici  se 14. marta 1983. pojavio pred kolibom glavom i bradom. Postigao je rekord, stigavši od Mravinjaca preko Stojimira za manje od sat. Zapisao sam tada:

„To mu je još jedan prilog činjenici da je najznačajniji građanin Lajkovca u XX veku“.

Ti si primetio: “ Sa ovih brda, iz ovog čestitog Doma, čovek odlazi pametniji. S tim što mora da bude dosta pametan da bi ovde uopšte došao“.

Znao je doći i po pravom letnjem pljusku, mokar ko miš u kupaćim gaćicama, pošto je kao pametan čovek sačuvao pantalone.

Sagu o Povlenu završavam njegovom šalom. Jednom je doneo neko dobro francusko vino. Posle kratkog većanja i teške dileme, popiti ga sad ili sutra sa uvaženim gostima, predložio je zrelu odluku, gostima ćemo pokazati flašu.

Više puta je njegova delatnost izazivala pozornost aktuelnih vlasti. Krajem sedamdesetih godina prošlog veka  bio je na spisku „unutrašnjih neprijatelja“.  Krajem osamdesetih postao je „sumnjiv“, kao deo „Povlenske grupe“, koja je smetala valjevskom predsedniku tadašnje partije. Nije nas sačuvalo upozorenje članovima: „Izvolite ovo držati u strogoj tajnosti, jer Utopije nijesu za svako čeljade“.

Godine su mu donosile mudrost i stalne književne uspehe i priznanja. Starost je lomila njegovo telo, ali nije slomila  ljubav za odbojku, Povlen, Gornju Kolubaru, Belo Valjevo i Srbiju. Sve više smo se viđali na promociji njegovih književnih dela i „Elitu“, ali od njega imalo se šta čuti i svi smo se radovali druženju. Bila je to divna privilegija.

LA.R.

Fotografije:

arhiva D.Mihailović i Lagrande

 

 

 

 

Komentari su zatvoreni, ali trackbacks and pingbacks su dozvoljeni.