PRAVNIK MEĐU BOKSERIMA I SLIKARIMA

-Imao sam čast da na teniskim terenima na Kalemegdanu donosim loptice Jordanu Obradoviću. Divio sam se njegovim majstorima na ringu a tenis je igrao rekreativno. Odlazio sam na Kalemegdan da ga upoznam. Bio je vrhunski bokser Zvezde. Nisam propuštao ni jedan meč. Boks je bio popularan u Beogradu.

Ovo je samo jedna od više priča Nikole Mirkova, nekadašnjeg direktora RTS-a, o Jordanu Obradoviću jednom od najvećih bokserskih šampiona Jugoslavije i slavnom imenu valjevskog sporta. Podsećao me na Jordu ali i Cimera, kad god smo se susretali u Beogradu i Valjevu.

Jorda je za Metalac boksovao samo jednu sezonu. Imao je 9 mečeva i zabeležio sve pobede. Odmah je pozvan u reprezentaciju Jugoslavije. U Crvenu zvezdu prelazi 1967.  Boksovao je u poluteškoj i teškoj kategoriji. Sa Zvezdom će osvojiti tri šampionske titule. Pojedinačni prvak države u poluteškoj kategoriji postao je 1970. godine.

Pravni fakultet u Beogradu završiće 1973. i tada će napustiti boks i Crvenu zvezdu.

Za Metalac, Zvezdu i reprezentaciju Jugoslavije boksovao je 170 mečeva. Sve borbe, u velikom stilu.

Najznačajniji uspeh ostvario je osvajanjem bronzane medalje na Turniru olimpijskih nada u Budimpešti 1968. po rangu ravnom svetskom prvenstvu boksera do 21. godine.

Jordan Obradović sada živi u Valjevu, na Ilidži, sa suprugom Radom. U istom dvorištu je i kuća sina Jovana koji je tu sa porodicom. Drugi sin Dušan je u Beogradu. Sa svojom porodicom je u stanu koji je Jorda dobio od Crvene zvezde.

-Suprugu Radu koja je iz Kostolca upoznao sam u Beogradu. Studirala je istoriju umetnosti na Filozovskom. Kada smo završili fakultete stupili smo u brak i došli da živimo u Valjevo. Počeo sam kao stručni saradnik u Okružnom, a posle pravosudnog ispita bio sam tri godine  sudija u Opštinskom sudu. Rada je predavala likovnu umetnost u Ekonomskoj a onda u Osnovnoj školi „Milovan Glišić“. I deca su nam fakultetski obrazovana. Srećna smo porodica. Imamo unuku i tri unuka. Živimo pomalo sportski ali zdravo. Na imanju nasleđenog od oca, na Vukovića brdu pored gradskog vodovoda, gajim baštu a imam i mini farmu kokoški i ćurki. Ljubitelj sam životinja. Moj otac je bio kasapin pa otuda ta ljubav. Gajio je svinje, krave, bikove i konje. Do skora sam jahao i vozio čeze sa konjima podno Pećine, priča Jorda.

On je već 12 godina u penziji. Ali, svaki dan ispunjen mu je aktivnostima. Jedan je od onih valjevskih sportista koji se „tačno u podne“ okupljaju u „Obnici“, gradskoj kafani koja opet ima dušu. Tu su da pretresu „aktuelnu situaciju“, da se dogovore o posečenju, o odlascima u prirodu, tribinama, da se podsete kućnih ljubimaca…Nekad budu zatečeni pažnjom sugrađana a zna da ih iznenadi i gazda kafane pa da im priredi specijalitet od jaretine.

Gimanzijalci, a on je to bio, obično su razmišljali o fakultetima, o finim profesijama ali Jorda je osoben. Dobar đak a posvetio se boksu.

-Boks je bio najpopularniji sport u gradu. U izlozima „Merkura“ posle svakog meča Metalca izlagali su fotografije boksera i njihove okršaje u ringu. „Merkur“ je bio deo čuvenog valjevskog korzoa. Fotografije su zagledale i Valjevke. Razmišljao sam kako bih i ja mogao biti tako poznat, odvažan. A bio sam u punoj snazi. Moja razmišljanja postala su stvarnost. U Metalcu sam samo ređao pobede. Kasnije je bilo teških mečeva. Na domaćem ringu jedino nisam pobedio Mate Parlova. Sa čuvenim Kubancem Teofilom Stivensonom bio sam ravnopravan do treće runde kada me je sudija, njegov zemljak, diskfalifikovao. Pobedio sam olimpijskog  šampiona Zaksea ali od Danca Jensena, izgubo nokautom, jedinim u karijeri. Nudili su mi da budem profesionalac ali sam odbio. Imao sam čast da me treniraju Bruno Hrastinski i Pavle Šovljanski, seća se Jorda.

Njegovi unuci u Valjevu takođe vole sport. Oni treniraju košarku u Studentu.

Uz boks zavoleo je umetnost.  u Zvezdi je upoznao poznate ličnosti- ljubitelje boksa. Pesnika Branka V. Radičevića, slikara Milića od Mačve, kompozitora Vokija Kostića.

-Ti ljudi su poseban svet. Nisam se slučajno oženio Radom, danas poznatom valjevskom slikarkom. Uz nju sam upoznao slikara Mila Petrovića, Stojana Pajića, pesnike Dobricu Erića, Petra Pajića…Družeći se sa njima, na kolonijama, izložbama i drugim prigodama, bilo mi je lepše nego svih 50 godina posvećenih boksu, priznaće veliki šampion.

Jordan Obradović, radeći i kao pravnik u Zdravstvenom centru, imao je snage i da se valjevskom boksu posveti kao trener, dugo vremena je bio generalni sekretar Metalca a i predsednik kluba. Metalac je ponovo bio državni šampion. Tih lepih dana valjevskog boksa više nema. Jorda ne gubi nadu i svaki dan u „Obnici“ sa valjevskim sportistima- svojevrsnim šampionima, praviće strategiju modernog razvoja sporta u gradu.

LA.R.