ЧИКА ЉУБА ЊЕГОШЕВ ЕКЕРМАН

У Љубомиру П. Ненадовићу било је оличено све оно најбоље што постоји у српском народу, зато нам толико недостаје и после више од сто година, рећи ће академик Матија Бећковић и препознати га као шумадијског европљанина, у уводном тексту  каталога, посвећеног изложби Државног архива Србије поводом 200 година од рођења Чика Љубе.

Снажна су у том тексту и друга његова запажања о Љуби.

-Попрсје Чика Љубе први пут сам угледао у апсиди Ваљевске гимназије поред бронзаног Доситеја и Вука. То је оно место које му се даје и у историји српске културе. Истина, онда сам мислио да је то Чика Јова Змај, а данас се питам нису ли се њихови ликови  помешали и није ли славнији Чика Јова Змај и у свести нашег народа заменио двојникаа и духовног сродника Чика Љубу.  Народна скупштина Србије је баш њих двојицу посебно наградила с образложењем: „да српски народ сузбије прекор да није довољно благодаран према заслугама оваквих људи“. Тај прекор никад није сузбијен. У недемократским и непросвећеним земљама најмања благодарност и следује просветитељима и онима „који су љубили правду и слободу“, оцењује песник и академик Бећковић.

Кад је Љуба Ненадовић срео Његоша изгледа да га још није био читао. Али Његош је чуо за његове стихове и новине. Љуба је био младић када га је црногорски владика дочекао речима: “ Сами те Бог послао да ме у овој самоћи разговориш“. То је био можда најважнији сусрет у српској књижевности. Љуба Ненадовић је постао Екерман једног Његоша који то још није био и „везао судбину за једног бесмртника“ који ће то тек постати.

-Љуба Ненадовић је написао житије једног свеца који то још није, али и јесте. Свеца који говори као творац Свете књиге која то још није била нити је неко други мислио, рекао или написао да ће бити. Оно што је могло личити на лакомислену реч и на неодмерено одушевљење младог Ненадовића показало се као песничко пророчанство  првог реда. Његошев лик и многи наводи које је записао постали су неодвојиви од Његошевог умотвора. Речи о хришћанима који „мртву турску руку држе под нашим грлом“ или „Срби  би могли да победе Турке али не могу да умилостиве хришћане“ бивале су све актуелније. „Ала се ми Словени наробовасмо!“ „Шта се Србија има бојати слободе?… Те и друге реченице постале су славне колико и стихови Горског вијенца, приметиће Матија Бећковић.

Речи „Са задовољством и унутрашњом наградом пролазим у мислима све прошле године мог живота, и радујем се да ни на једно дело не наилазим на које би ми совјест штогод пребацити могла“, могао је само још написати Љуба Ненадовић који је за живота доживео да прочита како се „политичке странке у Србији ни у чему не слажу сем у поштовању његовох врлина“.

Р.Лазаревић