У РАДУШИ УЧЕНИЦИ ОСВЕТЛИЛИ СВЕТОМИРА НИКОЛАЈЕВИЋА

Сеоска школа у Радуши поносно 30 година носи име „Светомир Николајевић“ и веома доприноси да се његова изузетна личност и огромно дело отргну од заборава.

За тако вредну пажњу и настојање да се међу ученицима осветли његова личност, Удружење „Светомир Николајевић“ доделило је Захвалницу Основној школи „Свети Сава“ Памбуковица у чијем је саставу издвојено одељење у Радуши. Чланови Удружења даривали су и телевизор за ученике у Радуши.

Поред тог јубилеја обележено је и 180 година од рођења Светомира Николајевића у Радуши. На литералном и ликовном конкурсу ученици су показали солидна знања о Светомиру, најистакнутијој српској личности друге поливине 19. века а из Радуше је награђен Огњен Чанић.

Наставници и ученици основне школе из Памбуковице додатно су се потрудили и дали допринос овом догађају говорећи одломке из текстова Николајевића и изводећи пригодан музички програм.

Школа у Радуши почела је са радом 1937. године као треће одељење памбуковачке основне школе. Тада је имала 67 ученика. У октобру 1940. у Радуши је отворена нова Државна народна школа. Половином осамдесетих у селу је било стотину ђака. Данас само два ученика похађају школу у Радуши. Од 1. априла 1994. године на школској згради постављена је спомен плоча Светомиру Николајевићу, који је био њен ђак.

-Иако се од 2004. године школа у Памбуковици зове Основна школа „Свети Сава“, успомену на лик и дело Светомира Николајевића сви чувамо са ученицима и запосленима. Културу сећања негујемо кроз различите активности у школи као и обележавањем значајних јубилеја везаних за његов живот, истакла је Ана Гајић, директорка школе.

Потомци  Светомира Николајевића су осветлили његову линост, говорећи да је прешао невероватан пут – од свог родног села, Радуше, преко школовања у Ваљеву, Шапцу и Београду, па затим преко универзитета у Берну, Цириху, Берлину, Паризу и Лондону до значајног културног, политичког, педагошког и хуманистичког деловања  у Србији и Европи.

  -Био је професор и ректор Велике школе, оснивач катедре за светску књижевност, први који је у Србији писао о Шекспиру, члан Ученог друштва и један од првих академика, оснивач друштава Свети Сава и Краљ Стефан Дечански, председник  Лиге за мир, масон који је од будимпештанске ложе добио подршпку за оснивање самосталне српске ложе Побратим,  градоначелник Београда, и председник владе за време  Милана Обреновића. Говорио је седам језика и, као велики пацифиста и председник Светске лиге за мир, био први Србин који је номинован за Нобелову награду. Будући да је то било ратне 1915. године, Нобелова награда за мир није уопште додељена.

Деценијама је Николајевић био потиснут на маргину – већ од Мајског преврата 1903, а поготову после другог светског рата. Прво видљиво интересовање за његово деловање и иницијатеве за његову ренесансу јављјуа се крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог век управо на Убу: у јесен 1994, оргнаизована је свечаност на којој су учествовали представници САНУ, Српске православне цркве, Филозофског факултета, друштва Свети Сава, Савеза глувих и масонске ложе Побратим и тада је  школа у Радуши  добила  Светомирово име, нагласио је Дејан Николајевић, чукунук.

Лепим казивањем песме о Светомиру Николајевићу, познатог ваљевског библиотекара Драгана Павловића завршена је ова, по свему,  изузетна свечаност у Радуши.

Р.Лазаревић

Фото:

ЛА.Р.

Иван Симић