Život je osmeh, ako izgradimo takav stav

„Kulturna politika i sociologija kulture“ Vaša je specijalnost. Na ovu temu magistrirali ste na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.    Ima li u Valjevu političke kulture?

Kulturna politika se bavi sredstvima, kreacijama, smernicama, strategijama  usmeravanja društva na temeljima opredeljenih, usvojenih  kulturnih vrednosti, slobode i demokratije. Ona je u različitim epohama i društvima od strane države  definisana ciljevima,  ostvarivana sredstvima podsticaja ili potiskivanja, koja su smatrana opravdanim. Sociologija kulture istražuje na koji način društvo, pojedinci, grupe, šire zajednice, utiču na kulturu. Veoma je bitna podudarnost i prožetost autentičnih humanih strateških usmerenja od strane države i izraženih potreba  većine članova društva.

Kulturna politika svakog grada pa i Valjeva treba da ima svoju dugoročnu, kontinuiranu strategiju prema kojoj će se unapređivati i sadržajima ispunjavati kulturne potrebe građana. Ali uvek ostavljati prostora i znatno više sredstava za ona stvaralačka ostvarenja koja se ne mogu planirati, jer nastaju u stvaralačkom nadahnuću pojedinaca (izdavanje knjiga, izložbe slika, koncerti) i samostalnih  alternativnih grupa mladih. Grad treba, visokim kvalitetom kulturnih manifestacija, da  bude brendiran. Najpre u Srbiji, ali i izvan granica zemlje prepoznat. Naša tridesetogodišnja manifestacija sa sloganom za svakog ponešto sakupljena u nedelju dana ostavlja otvoreno pitanje šta se događa u svim drugim danima, i kakav je nivo i kvalitet tih sadržaja. Ova, kao i svaka kulturna manifestacija treba da bude programski jasno, seriozno profilisana.

Izraz politička kultura se odnosi na ponašanje i delovanje političkih aktera u sferi politike.

Rođena sam 1953. u Vrelu; kći Danila Krstića iz Vrela (Ub) majke Olge Krstić (rođ. Grujičić iz Pambukovice). Sestre su mi  Gordana Radulj (Zemun) i Mirjana Tomić (Divci), vaspitačice, a suprug Milan Božić (1950), specijalni pedagog. Ponosna na svoju decu Nikolu (1978) i Svetlanu – Lanu (1980) i radošću ispunjena baka jednogodišnjih blizanaca Nine i Andreja Milovića iz Beograda. Poštujem iskrene prijatelje.

  Profesor sam po izboru, a zanimanje profesora ne uokviruje samo učionica i formalna nastavna aktivnost već prožima sav život. Kada postaneš profesor nikada to ne prestaješ  da budeš, jer u svom biću nosiš svekoliki profesionalni vrednosni, vaspitni i saznajni potencijal,  manifestan u svakom životnom segmentu i razdoblju. Profesor se i postaje, ali se najpre, rađa.

Pišem i slikam. To je moja potreba, koja ima svoju unutrašnju svrhovitost i najdublji lični smisao. Ukoliko to neko razume i uvažava, rado delim zadovoljstvo prepoznate, prožimajuće  umetničke susretnosti.

Ipak, u Valjevu su ustanove kulture od srpskog značaja.  Imate li utisak da je valjevska kultura svuda cenjenija nego u Valjevu?

Da,  Valjevo može da se ponosi ustanovama kulture od nacionalnog  značaja. To su: Matična biblioteka “Ljubomir Nenadović”, Narodni muzej, Moderna galerija, Internacionalni studio “Radovam Mića Trnavac”, Valjevska gimnazija, Arhiv grada, Centar za kulturu, Dom mladih. Kulturna panorama grada bi bila upotpunjena kada bi se projekat profesionalnog pozorišta institucionalizovao. Takvo pregnuće zavređuje svekoliku podršku, jer, nivo kulturnih potreba bi bio značajno oplemenjen, ugled grada, unapređen.  Postojeće ustanove su veoma cenjene izvan ove sredine.  Drago mi je kada se pohvalno govori o kulturi moga grada prema rezultatima ustanova kulture, ali i  kada pojedinci, svojim delima umetnosti i svim oblicima kulturnog stvaralaštva, afirmišu svoj grad. Jer, percipiranje  jednog grada zavisi od svih oblika pojavnosti, obeležja; prirodnih, kulturnih, dela ljudi.

Autor ste više knjiga proze i haiku poezije i dobitnik vrednih književnih nagrada.

Fenomenom nagrađivanja u kulturi i umetnosti sam se teorijski bavila i empirijski istraživala.

Primila sam nekoliko prvih i drugih nagrada za kratku prozu, poeziju i haiku poeziju u zemlji i inostranstvu. Draž tih nagrada je u anonimnosti učesnika, iz koje, ne očekujući, izranjate. S druge strane, ponosna sam na dobijanje  Svetosavske nagrade (za 2016) Valjevske gimnazije “za četiri decenije plodnog pedagoškog rada, privrženosti svojim učenicima, znanju, kulturi, pravim civilizacijskim vrednostima i vanserijskom doprinosu čuvanju tradicije i istorije Valjevsjke gimnazije”. Takođe, i na Nagradu grada Valjeva (za 2016) koju sam primila od onih koji su pratili moj rad, upoznali ga i vrednovali.  U toj godini sam sa svojim učenicima ostvarila projekat “Ćirilični izgled i identitet grada Valjeva”. Ćirilica se  često svodi na grafeme, font slova, političko sredstvo.  Minimalizuje se, obesmišljava njeno značenje za srpsku kulturu i sveukupnu baštinu. Ćirilica je civilizacijska tekovina. Kao jedinstveno pismo po svojoj jednostavnosti i savršenosti – arhetipski  je kod srpskog naroda, kojim treba  svako da se ponosi. Istovremeno ima složeno kulturološko, antropološko, identitetsko,  sociološko, političko, pravno (ustavno), tehnološko, određenje i osujećenje. Upotreba ćirilice ne ometa razumevanje što više pisama drugih naroda, niti kosmopolitski odnos  i poštovanje svetskih kulturnih  tekovina.

Ne izostaje i Vaša briga o novom prostoru Gradske  biblioteke?

Biblioteka treba da svije gnezdo, svoj krov po meri svoga važenja, a to je bitno za svakog građanina. Mislim da je pravo rešenje da se Dom vojske prilagodi savremenim potrebama knjige, a to podrazumeva i svim digitalnim, elektronskim nosiocima i prenosiocima kulurnih i umetničkih  sadržaja.

Pišete, ali i slikate. Dobar ste poznavalac slikarskih pravaca. U Modernoj galeriji upoznali ste slikare Medijale.  Sve je veće zalaganje za Muzej fantastike u Valjevu.

Ljubina ideja o Muzeju fantastike srazmerna  je veličini njegovih ideja sa otvaranjem Galerije, sveukupnim višedecenijskim kataloškim i eksponatskim tragovima velikih slikara koji su sa jugoslovenskih prostora našli i svoje izvesno slikarsko utočište u Modernoj galeriju, a Galeriju pretvorili u sjajnu tačku na kulturnoj mapi Srbije.

No, moj predlog se odnosi i na obezbeđivanje posebnog prostora,  ateljea i gradske galerije za aktivne valjevske slikare u kojoj bi njihov rad bio vidljiviji, ali i podržan pri izlasku u svet.

U Valjevu su ponikli mnogi naši poznati glumci. Dugo se priča o profesionalnom pozorištu. Da li je došao taj trenutak?

Već sam napomenula i mislim da je za pozorište, upravo svaki trenutak bio pravi,  od trenutka kada je, pre 60 godina,  profesionalno pozorište u Valjevu ukinuto, brzom administrativnom odlukom. Želim da i njegovo oživotvorenje ubrzo usledi.

„Veteran ćuti, času tuge ispija jednim pucnjem“. Ovaj stih doneo Vam je II nagradu na čuvenom Festivalu „Kusamakura“ u Japanu, postojbini haiku poezije.    Ćutanje, tuga, pucanj…sta to vise muči, ako se ne varam, Žikicu  Jovanovića Španca u centru Valjeva?

Japan je razumeo haiku stihove jer imaju, kako nacionalnu tako i  nadnacionalnu, univerzalnu vrednost. Postratni sindrom prepoznatljiv je u svakoj sredini koja ima teško ratno iskustva, sa  velikim žrtvovanjem, kojima potonja vremena oduzimaju početni smisao.

Zavičajna istorija i bogata tradicija, inspiracija su Vam za kratak  poetski izraz. Pobrali ste mnoge  medjunarodne i domaće nagrade, nedavno  i u Hrvatskoj.  Zasto ste posebno posvećeni haiku poeziji?

Haiku pesma, u svekolikoj prolaznosti, vidljivoj u prirodi kao i na ljudskom licu, zaustavlja jedan tren, samo jedan prizor. Taj  refleks prirode, protivrečan u svojoj suštini, svima vidljiv, ipak  eteričan i nezaustavljiv, haiku stih, svojom strogom formom, čini  neprolaznim.  Haiku pesma, na prvi pogled obična, traga za večnošću, neguje kult prirode, principe iskrenosti, istinitosti, jednostavnosti, a te vrline su i u ljudskoj prirodi  najteže. Haiku poezija je vredna u  svojoj težnji ka savršenoj čistoti, jednostavnosti i lepoti.

U jednom istraživačkom poduhvatu, pre nekoliko godina, sa 300 gimnazijalaca, saznali ste sve o 80 valjevskih sela i zaseoka.  Ima li nade da se ne ugase sva seoska ognjista?

Pre istraživanja valjevskih sela, takođe sa svojim učenicima, uradila  sam 2008. istraživanje o ulicama grada Valjeva i sabrala u knjigu “Valjevo koje volim”. Ta monografija je jedna  reprezentativna kulturološko-sociološka činjenica koja ostaje deo kulturne i obrazovne istorije grada. Mislim da su  učenici, autori  i na tom istraživanju izgradili  svest o sebi, kao i ona generacija učenika koja je 2010. istraživala svih 78 sela objavljenih u knjizi “Valjevska sela”. A obe knjige, likovnim rešenjem korica, opremio je  Dušan Arsenić.

Za sve ima nade kada ima volje, želje i nastojanja. Svesni smo da procesi urbanizacije i modernizacije sve menjaju, pa i seoski ambijent. Ali bar se dragulji prošlosti, kojima se utemeljuje naše postojanje i trajanje, a pripadaju selu, moraju sačuvati. Uostalom putevi nikada nisu samo u jednom pravcu od sela prema gradu. Ko zna, možda će nas klimatske, ekološke i druge posledice primorati da selo nikako ne zaboravimo. I da mu se kao spasonosnom, češće vraćamo.

Od  Valjevske gimnazije, dobili ste Svetosavsku nagradu.  Od Gimnzije čini mi se, nista lepše nije moglo da se istakne.   Da li Vam više znači ova ili Nagrada grada Valjeva za obrazovanje?

Obe su drage i vredne. Svaka ima svoju svrhu i obrazloženost, ali i  prožetost budući da se argumentacije za jednu ili drugu ne mogu razdvojiti, pa tako ni suprotstavljeno porediti i nadgornjavati. Volela bih da imaju, ne samo eha u meni, već prvenstveno da znače i  onima zbog kojih sam ih i dobila – mojim učenicima.  Jer oni su moja inspiracija, predanost i posvećenje. Za 40 godina, jedan čitav mali grad umova razvijao se u okrilju moje reči, primera, razmišljanja. A taj osećaj je veličanstven. Svima njima posvetila sam pesmu “Pred vama”, koja je objavljena u jednom zborniku, a u rukopisu i ramu poklonjena svim generacijama Valjevske gimnazije.

Treba li više kulture i umetnosti u valjevskim medijima?

Kulture nikada ne može biti previše. Potvrdan odgovor je najprirodniji i najneminovniji s obzirom na globalnu medijsku orijentaciju,  koja putem svetskih mreža boravi u vidnom polju svakog pojedinca. Ona je reklamna, robna, materijalna, masovna, serijska u produkciji kulturnih sadržaja i preti da zaseni i potčini sve. Estradizacija života i kulture, pretvaranje stvarnosti u virtuelnost – obezvređuje elitnu kulturu. Vrednosti, poput dobrote, ljubavi, prijateljstva, pravde, istine, slobode, lepote, znanja, prestaju da budu primarni, stalni moralni i egzistencijalni oslonac. Vrhunsku, visoku kulturu (koja uzvisuje, produhovljuje, oplemenjuje, očovečuje, estetizuje život) predominantni kič i šund proizvodi  i poruke agresivno preplavljuju i potiskuju. Tako se autentični društveni i lični identitet dovode u pitanje, pa tako  i sama čovekova esencija.

Od prošle godine ste u penziji. Kada razmišljate o prošlim danima, sta bi ste rado zaboravili?

Ono što je trebalo da bude zaboravljeno – zaboravljeno je.

Sta bi ste želeli da se ostvari u Valjevu. U kom pravcu da se kreće razvoj, da nam deca ostaju a ne odlaze iz grada?

Najpre treba da ostvarimo preduslove za zdrav vazduh koji udišemo i prirodu kojoj pripadamo. Da tragamo za komparativnim (toplotnim resursima) prednostima, poput termalnih izvora u okolini grada i njima zagrevamo grad, ako već nemamo obnovljivih prirodnih izvora, snage vetra ili dovoljno solarne energije. Da svaki đak prvak, svaki osmak i maturant, svake godine, zasadi po jedno stablo, ali urbanistički osmišljeno i estetski uređeno. Da nam reke i ulice budu čiste.

Da sve ostvarene i potvrđene ljude u svetu, potekle iz ovog grada, doživljavamo kao veliku dragocenost.  Da pokrećemo projekte koji će mlade aktivirati i podsticati  da sve svoje talente i sposobnosti ostvaruju. Da poštujemo svaku njihovu inicijativu, jer mladost može mnogo.

Prepoznatljivi ste po svemu onome sto su o Vama napisali gimnazijalci ali i po eleganciji, šarmu i posebno osmehu. Zašto je važno biti uvek pozitivan i koliko je bitno voleti svoj  grad i sugradjane, onako kako vi činite?   Pomenuću stih: „U sred Valjeva zlati se hram znanja od mladosti večne“.

Pred mladošću je budućnost. Mladi imaju pravo na nadu, svetlost, optimizam. Život je prepun povoda za obeshrabrenje, a mladima treba podstrek, vera u sopstvenu graditeljsku  životnu snagu.  Realnosti života ne smemo oduzeti potrebnu idealizaciju da bismo joj težili. Razlog za radost uvek postoji. Život je osmeh, ako izgradimo takav stav.

SL