SIROMAŠNI NADNIČARI KOD „DRŽAVNIH“ SELjAKA

Veliki je broj siromašnih na selu. To  je činjenica koju niko ne može da  porekne. Ima onih sa pet do deset  hektara oranica koji nisu u mogućnosti  ništa značajnije da obnove i učine za  napredak svog domaćinstva.

Samo pre 30 godina, u Srbiji je seljak  sa tri hektara  zemlje mogao da kupi traktor bez ikakve  pomoći države. Doduše, uz dobru saradnju  sa seoskom zadrugom. Nešto malo sakupi  para, zadruga da avans. On utovi svinje ili bikove, preda i vrati  dug, a traktor njegov.

Tako su siromašni seljaci u prokazanom socrealizmu mogli malo bolje da žive. Kupovali su traktore  za 30 do 50 tovljenika. Danas ne mogu ni za 150 tovljenika. A ne mogu ni da utove toliko, jer nemaju uslove.

Država daje mogućnost da se traktor na prvi pogled lako nabavi. Svako onaj ko sakupi, primera radi 15.000  evra, može da kupi trktor preko  Ministarstva poljoprivrede. Dobiće povraćaj i do 10.000 evra. Ali, seljak prvo mora da sakupi te pare. Kad uplati iznos, podnosi račune i molbe  da mu  država vrati novac.

Sjajno! Ali, samo za one  seljake koji mogu  da sakupe tolike pare. A mogu samo oni koji imaju priliku da utove 150 tovljenika. Ruku na srce takvih  je malo. To su već imućni seljaci u  Srbiji. I njih ima nekoliko hiljada.

Kad se kaže da je konkurisalo 4.000 seljaka za kupovinu traktora  ispada velika cifra. A toliko  domaćinstava ima Laćarak, najveće selo u Srbiji. Šta ćemo sa  pola miliona domaćinstava u selima širom Srbije čiji su traktori u proseku stari više od 30 godina?

Da li je u ovoj siromašnoj seljačkoj Srbiji važnije pomagati one koji već imaju zavidan  kapital ili stotine hiljada seljaka koji nisu u stanju da sakupe novac za kupovinu  traktora? Istini za volju, pravog odgovora nema.

Ne zato što pare ne da ministar poljoprivrede ili finansija. Srbija za tako nešto nema para. Ovi sad što su na  vlasti, pošteno je reći, zaista se trude.

Pružaju se koliko se mogu pokriti. Jer, kad bi hteli sve da pomognu,  Srbija bi bila zadužena preko  guše.

Ali, država mora voditi računa da se njenim parama ne obogate oni koji su već bogati. Da se ne ponovi situacija kao  između dva svetska rata, kada je u  svakom selu bilo nekoliko bogatih a  stotine siromašnih.

Posle rata komunisti su oteli imanja bogatim, sa kojima su upravljali neuki i siromašni. Tako su srpska sela ѕaostajala pa su trebale decenije da se  oporave.

Kad se to desilo, onda je došla demokratija. Sve što je bilo vredno u  selu, na njivama, oborima i u  prerađivačkim pogonima,  uništeno je.

Danas Vlada Srbije vodi akciju da se obnove zadruge u selima. Dobar potez, ali Srbija nema para  da ih obnovi  u 4.500 sela. Zato seljaci moraju sami da se udružuju i  budu jači.

Tako su, pre jednog veka, radili njihovi  jedva pismeni preci i nisu mnogo  zavisili od države. Ima li su uspešne  osnovne, potrošačke i na primer  kreditne zadruge.