TROPRESTOLNI HRAM JE KRUNA I RADOST MONAHINJA

U manastirskom kompleksu Ćelije završena je izgradnja troprestolnog  hrama posvećenog Svetom Savi, Svetom Justinu mučeniku i prepodobnoj  Mariji Egipćanki. Time je ispunjeno zaveštanje prepodobnog Justina  Ćelijskog. Osvećenje hrama sa tri oltara planirano je u nedelju, 22. septembra, u pola devet. Nakon osvećenja je Sveta arhijerejska  liturgija.

O testamentalnoj želji brinule su vladike Atanasije, Amfilohije,  Artemije i Irinej Bački kao i mati Glikerija, igumanija manastira  Ćelije.

Mati Gligerija je 72 godine monahinja u manastiru Ćelije i najbolje je  poznavala Justina Popovića. Ona je najbolji svedok njegovog neumornog  stvaralaštva koje će objaviti u sabranim delima i žitijima, čijom  prodajom će Fondacija Svetog Justina Ćelijskog prikupiti sredstva za  izgradnju impozantnog troprestolnog hrama.

Za LAgrande igumanija Glikerija sa radošću daje intervju.

Sa ocem Justinom upoznali ste se još u doba Vašeg detinjstva. Sticajem  okolnosti, iz Beograda, došli ste u Ćelije?

-Davne 1948. godine  otac Justin je ostao bez službe jer više nije bio  profesor Bogoslovskog fakulteta. Našao se u bespuću, bez građanskog  prava, bez penzije, bez ičega. U maloj crkvici Svetog Save kojoj sam i  ja pripadala, otac Justin se  susreo sa mati Sarom, tada igumnijom  manastira Ćelije. Ona ga je poznavala ranije preko vladike Nikolaja pa  ga je pozvala u Ćelije. Imao je samo jedan uslov, da svakodnevno služi  Svetu arhijerejsku liturgiju. Ja sam u Ćelije došla godinu dana ranije,  sa nepunih 13 godina. Gospod me je prizvao te sam kao dete došla u  manastir, godinu dana pre  oca Justina. Sa njim sam u Ćelijama provela 30 godina njegovog života.

Zajedno ste dali veliki doprinos razvoju manastira Ćelije?

-Bio je to mali, siromašni  manastirčić kojem je 46. godine bilo  oduzeto svo imanje. Imali smo samo malu zgradicu sa 6 soba, bez struje i  vode i svega 2,5 hektara neplodne zemlje. Otac Justin je živeo u jednoj  sobici, nikad se nije mešao u manastirski život. Govorio je kako je on  monah profesor a da smo mi prave manastirske monahinje. Mnogo je cenio  žensko monaštvo. Po ceo dan je prevodio žitija svetih. Odlično je  poznavao crkvenoslovenski, ruski i grčki jezik. Trudio se da prevod bude  jasan svakome, pa i seljaku da može lako da ih čita. Nije bio dozvoljen  pristup njemu. Pojedini su sa strahom dolazili nocu u manastir. Jednom  ga je, 52. godine, UDBA pozvala na razgovor pa smo sa njim krenule i mi  monahinje. Nas 20. Kad su rekli da su zvali samo oca Justina a ne i nas  monahinje, mati Sara je objasnila da sa „glavom ide i celo telo“. Posle  tri sata razgovora vratili smo se zajedno u manastir. Od 1962. godine  počeli su da mu dolaze njegovi duhovni sinovi, vladike Atanasije,  Amfilohije, Artemije i Irinej. Govorio im je da će ga narod tek pola  veka posle upokojenja početi proučavati. Da li je bio veći filozof,  ispovednik ili molitvenik, to samo budućnost zna. Zato je 2010. i  proglašen za sveca.

Prodajom njegovih dela sakupljena su sredstva za izgradnju  troprestolnog hrama, po njegovoj testamentalnoj želji?

-Testament je napisao 72. godine a kasnije ga je malo dopunio. Želja mu  je bila da sav prihod od njegovih prodatih dela, 12 kniga Svetih žitija  i preko 40 naslova sabranih dela, ide za izgradnju crkve posvećene  Svetom Savi, Svetom Justinu filosofu (po kojem je uzeo ime) i  prepodobnoj Mariji Egipćanki. Projekat je napravljen 2007. godine a sada  će hram biti osveštan. Justinova želja je ispunjena, 40 godina posle  njegovog upokojenja i 125 godina od rođenja.

Hoće li i kada u novu crkvu biti prenete mošti Svetog Ave Justina?

-Naravno. To je želja sestrinstva manastira Ćelije i svih  testamentalnih naslednika oca Justina. Za sada, od 2010. mošti leže u  staroj manastirskoj crkvi koja je iz doba kralja Dragutina i koja je  više puta obnavljana. U novi hram sa tri oltara, mošti će biti prenete  onda kad sestrinstvo manastira ojača.

Šta je važno za život novog hrama u Ćelijama?

-Svaki manastir bez življa, bez monaštva, nema života. A Bog se stara o  tome. Otac Justin je govorio, a mi smo bile iznenađene, da će Valjevo  biti duhovni centar Srbije. I zaista, u našem kraju, u Leliću i  Ćelijama, na malom prostoru, su dva svetitelja. To nema ni Rusija.

Budućnost naša je velika. Narod ovde dolazi. Ne samo pobožni već ima i  ateista. Bog je svima dao prilaz. Tvrdim i govorim istinito. Pred  manastirom sretnem čoveka koji sedi na klupi. Ponudim mu da uđe u crkvu,  on neće. Ne želi ni čašu vode. Onda me pita šta je ovde kad oseća mir  kad god dođe. Objasnim mu da taj mir Bog daje svakom, ko kod dođe u  svetinju, bio vernik ili nevernik. A i otac Justin je govorio da je u  Ćelijama oaza mira i duha, da je dolina sveta za svakoga ko dođe.

Vi ste rođeni u Beogradu a u Ćelijama ste proveli 72 godine. Kako se  osećate, kao Valjevka ili Beograđanaka?

– Nesumnjivo da sam Valjevka. Sa nepunih 13 godina sam došla u Ćelije.

Pita me jedan taksista odakle sam. Ja mu kažem da sam Valjevka a on čuo  da sam iz Beograda, pa mi neveruje. Onda mu objasnim da sam Valjevka  rođena u Beogradu. Sada guram 85. godinu i pri kraju sam života. Radujem  se osvećenju novog hrama. To je kruna svega. Posle svih teških godina,  život je moj i svih mojih sestara ispunjem radošću da Bogu i srpskom  narodu ostavljamo ovu grandioznu svetinju.

LA.R.