Treba li Valjevu Gradska galerija?

Izložba valjevskiiih umetnika,  koja je u decembru realizovana u Narodnom muzeju u Valjevu, bila je bila izložba nade i izložba koja je postavila mnoga pitanja pred nas. Nade zato što su se predstavili umetnici različitih generacija, različitih i veoma jedinstvenih likovnih izraza, sa jakom individualnošću i umetnici koji imaju zajedničko samo jedno-a to je Valjevo. Valjevo koje je kroz vekove bilo i nastavlja da bude inspiracija umetnicima. Valjevo, u istoriji grad junaka i umetnika a danas grad junačkih umetnika. Grad koji nema Gradsku galeriju, ali ima toliko umetnika da može svake nedelje da pravi  izložbe valjevaca. Grad koji je uspeo da napravi izbor od 26 umetnika za ovu izložbu a još toliko bi moglo da izlaže i  još mnogo više izlaže svuda po svetu jer nisu imali gde u svom Valjevu. Grad u kom je prvu samostalnu izložbu imao i Ljuba Popović, pa posle je izlagao svuda po svetu, ali se uvek  vraćao Valjevu.  U Valjevu a ne u Parizu je otvorio Modernu galeriju i o njoj brinuo 32 godine  i na kraju je Valjevo izabrao za večni počinak. I Radovan Mića Trnavac je odlučio da u Valjevo dovede umetnike iz celog sveta i svih 7 kontinenata. U Valjevo a ne u Njujork ili Beograd.

Valjevo je grad koji se uvuče u kožu, grad na koji si nekada jako ljut, a opet kada odeš želiš da se vratiš i obraduješ se svakom licu iz Valjeva koje sretneš. Umetnici čije slike su bile na izložbi su mahom odlučili da se vrate i za to im veliko hvala. Hvala svima koji nisu odustali i ne odustaju od Valjeva i koji mu se vraćaju, dolaze i ostaju.

Malo je poznato da je pre više od pola veka postojao višegodišnji plan da se od Valjeva napravi kulturni centar tadašnje Jugoslavije. Ostvarivanje tog plana je započeto održavanjem Prvog simpozijuma vajara Jugoslavije 1961. godine. Godinama koje su dolazile osnivale su se Moderna galerija Valjevo, Internacionalni umetnički studio Mića Trnavac, Tešnjarske večeri, Džez fest i mnoge druge manifestacije koje su manje ili više uspešno postojale.

Danas, pored pomenutih institucija imamo i Matičnu biblioteku „Ljubomir Nenadović“ koja iz godine u  godinu ima sve više pratećih aktivnosti za decu i mlade: od Dvorišta do radionice stripa, imamo Centar za kulturu koji ima nekoliko radionica za decu od vajanja do fotografije, imamo Muzičku školu „Živorad Grbić“ čiji učenici osvajaju najviša priznanja u zemlji i inostranstvu. Imamo i Bioskop 85 koji smo dugo sanjali, a imamo i san o pozorištu i već pomenutoj Gradskoj galeriji.

Zanimljivo je da Valjevo sada nema definisanu kulturnu politiku, nikada nije donet Plan razvoja kulture u Valjevu iako je još 2011. napisan. Možda zbog toga viđamo istu publiku na svim kulturnim događajima, možda zbog toga se preklapaju događaji u gradu, možda zbog toga mislimo da se ništa ne dešava u Valjevu.

A možda je to samo naš izgovor…