55 ГОДИНА МЛАДИХ ИСТРАЖИВАЧА

16. фебруар 2024. године

(Свечана скупштина поводом 55 година  од оснивања Друштва истраживача „Владимир Мандић Манда“)

Логично је што је Клуб младих истраживача настао у Центру галаксије у време студенстких револуција широм света.

На рађање истраживачке идеје имала је утицај  и географија Ваљевског краја. Наш највећи географ Јован Цвијић, утврдио је да географски амбијент вишеструко утиче на историјска збивања, на укупан живот и културу уопште.

Истраживачки пламен настао је у тами Петничке пећине. Тињао је у Природњачком друштву гимназије, да би се разбуктао у Перућици, јединој европској прашуми. Учесници те експедиције створили су, 1967. годдине, Клуб брђана „Искра“, кога је сагорела превелика амбиција и ширина интересовања. Али, како Његош каже: „Искра је нашла удар у камену“.

После емитовања емисије о Невидеу, најужем кањону на свету, хтели смо да га прођемо. Ради припрема, ступили смо у контакт са аутором култне серије  „Караван“ Миланом Ковачевићем, који нам је, у телевизији, приредио пројекцију емисије и објаснио све о кањону Невидео. На крају разговора дао нам је савет да не правимо акцију само за Невидео.“То је обичан процеп кроз стене, ми смо га већ прошли и снимили. Нисте први, па неће бити интересантно. Дурмитор је занимљив и неистражена планина. Истражујте ви цео Дурмитор“. Схватили смо поруку искусног истраживача и прихватили његову идеју.

Својски смо се окренули Дурмитору, почели да га проучавамо и тражимо истраживачке задатке. Паралално томе тражили смо нове саветодавце. Хтели смо да се консултујемо са највећим југословенским истраживачем Тибором Секељом, који је боравио у амазонским прашумама, још пре Другог светског рата. После његовог предавања у Београду упознали смо га да желимо да истражимо Дурмитор.  Пажљиво нас је саслушао и рекао:“Ако се окупљате за експедицију на Дурмитору, што да вам то буде једина експедиција? Направите клуб као стални облик који ће окупљати заинтересоване за такве  подухвате. Такав клуб постоји у Лондону, и његови чланови се окупљају  ради истраживања  која их интересују“.

Та идеја нам се учинила веома смисленом. Тибор је прихватио да буде наш стручни саветник. Одржао нам је низ предавања, посебно о етнологији. Довео нам је и јапанског истраживача, Тадао Умесаоа, професора Универзитета у Кјотоу, и његовог младог асистента, Шигери Каобајашија,па смо били заједно у Бебића Луци, где смо проучавали народни живот и обичаје, материјалну и духовну културу. Сећам се, да су Јапанци били одушевљени. Тибор Секељ је битно утицао на стварање истраживачке организације.

Следеће што је уобличило истраживачки покрет, била су истраживања југословенске војске покренута на иницијативу генерал-пуковника Гојка Николиша. Обављана су у тајности, а потом су приказане прве тв емисије и објављена књига „Исхрана у природи“. Пројекат је водила екипа професора  Боривоја Врачарића, са старе ВМА, састављена од еминентних стручњака из војске и грађанства. Истраживали су могућност преживљавања у природи, јер у природи има много тога што може да се једе, а није на нашем уобичајеном јеловнику. Ми смо били први, који су после војске, кренули у та истраживања  и направили групу „Исхрана у природи“.А професори Врачарић, Увалин, Рајшић и остали, прихватили су да буду стручни сарадници  и учествују са нама у акцијама.

У оснивању Етнолошке групе, поред Тибора Секеља, највише нам је помогао др Милорад Бревинац, етнограф, један од најбољих познавалаца сеоског живота.

Спелеологе су обучили најбољи српски спелеолози, др Јован Петровић и др Раденко Лазаревић. Биологе, чувена професорка Пљака, да не набрајам даље. После пионира археологије у Србији, прва озбиљна археолошка истраживања Ваљевског краја започео је кустос Народног музеја у Ваљеву Новак Милошевић, са пар ентузијаста и археолошком групом коју је предводио гимназијалац Жељко Јеж. Подржали су их академици из Београда, Новог Сада и Загреба, Бранко Гавела, Богдан Брукнер и Мирко Малез а касније чувени професори Драгослав Срејовић и Ђорђе Јанковић.

И тако су створени услови да се стотинак младих окупи, 16. фебруара 1969. године, на Оснивачкој скупштини Клуба младих истраживача. За амблем Клуба одабрали смо камени цвет.

Клуб је настао као плод младих „револуцинара“ који су хтели да виде шта има испод камена и међу звездама. У овој „побуни радозналих“ учесници су били из свих социјалних слојева. Потицали су и из града и из села. Окупио је студенте скоро свих факултета, ученике свих средњих школа и раднике већине фабрика у Ваљеву.

Замишљен је као спој ентузијазма младих и знања и искуства старијих. Знали смо да не можемо сами до знања,  па смо узели за стручне сараднике научнике из свих области, од археологије до астрономије. Да би се боље организовали и сналазили на терену, ангажовали смо сараднике у граду и на селу, у духу савета: „карту читај, сељака питај“.

Постепено се развијала идеја, акција, покрет и организација младих истраживача, као јединствена филозофија живљења у јединству са Природом и Временом. Суштина истраживачке филозофије је: идеја, акција, покрет, организација. Идеја нас је водила, акција је остварење идеје. Да би акција била успешна, био нам је потребан широк покрет. А чврста организација била је носилац широког покрета, покретач акција и чувар идеје.

Попсле обимних припрема, 10. јула, креће 60 младих истраживача на истраживачку акцију „Дурмитор 69“. Са њима су професор Умесао, асистент Кобајаши и два студента, двоје Швајцараца, гимназијалац Младен Јурачић из Опатије, данас академик, два војника, возач и везиста.

Успешно се реализују задаци свих група, геолога, флоре, исхране у природи, етнолога и  етномузиколога. Флора је пронашлаа рунолист на Бољским гредама. Свак је нешто постигао. Једино су спелеолози били тужни јер нису пронашли оно што су тражили. Зато добровољци крећу, последњег дана акције, у истраживање пећине „без дна, у коју нико не сме ни да уђе“. Разочарани што се ради о кратком, узаном и блатњавом каналу, траже стазу, да се не би враћали кроз блато. И Манда, највештији међу њима, се отисну и паде. Повреде су биле такве да га нису спасли стручњаци са ВМА који су били у болници на Жабљаку.

Огромну радост због краја напорне експедиције, заменила је невиђена жалост. Да пребродимо кризу помогли су нам, Рада Милетић, председница Привредне коморе региона и председница Програмског савета клуба и Десимир Максимовић, председник општине Ваљево. Они су допутовали на Жабљак да присуствују завршетку акције. Манду је испратио огроман број грађана. Колона је била скоро од Дома културе до Новог гробља.

 Ова ужасна трагедија је ојачала Клуб и учврстила вољу да се акције наставе. Клуб је узео име „Владимир Мандић Манда“. Даљи ток се зна.

Истраживачке акције нису биле резервисане за одабране ни по једном основу. Ефекте акција и истраживачке организације тешко је проценити једном реченицом. Пракса је потврдила да је огромна већина чланова  доживотно везана за клуб и групу којој су припадали. Нема неуспешних младих истраживача, сви су успешни у својим животним опредељењима. О Петничарима да и не говорим. Ове чињенице обезбедиле су трајање Клуба  свих ових 55 година.

Прилика је да се сетимо оснивача клуба, Дурмитораца, и свих оних, који су „иза мора, иза гора“, тражили „златни драгуљ у планини“. Многи од њих нису више са нама.

У сваком времену има људи који виде даље од већине, па млади истраживачи нису били сами. Много је оних који су помогли да опстанемо и узрастемо до звезда, од Раде Милетић, Десимира Максимовић, Миће Вићентића“, др Тибора Секеља, Најдана Пашића и Бранка Пешића.

Знам да садашња генерација истраживача тешко разуме време у којем је основан Клуб. Још мање ми, старци, разумемо будућност. Али знам да Друштво истраживача „Владимир Мандић Манда“ има будућност. Смењивале су се генерације, мењали су се политички системи, државна уређења и границе, али радознали и даље траже одговоре, од земље до неба.

Ново време тражи нови начин организовања и деловања младих истраживача. Уз традиционалне групе и акције, све више ће бити удруживања ради експеримената, пројеката и вишедисциплинарних истраживања. У њима ће чланови групе бити истраживачи из читавог света, некадашњи логор, истраживачки камп, биће интернет, а алат дигиталне технологије. Посебан изазов представља четврта индустријска револуција која из темеља мења досадашњи начин живота и односе међу људима на читавој планети. Последице тих промена нису сагледане.

Надам се да ће млади истраживачи допринети да вештачка интелигенција не уништи човечанство, већ да служи људима.

Са том надом, остаје ми само да вас од срца поздравим.

ДУШАН МИХАЈЛОВИЋ, први председник Друштва истраживача „Владимир Мандић Манда“

Фотографије Р.Лазаревић, Д. Јовановић