MARJAN DJURIĆ ZALJUBLJENIK U METALAC I VALJEVO

Jedan od legendarnih košarkaša valjevskog Metalca, Marjan Đurić, po završetku karijere vratio se u Mionicu. Iako slavan, prihvatio je život poput običnog Mioničanina. Postao je porodičan čovek i posvetio se brizi o porodici. Uz stalni posao u Opštinskoj upravi i Turističkoj organizaciji morao je da brine i o dodatnim aktivnostima da bi obezbedio sredstva za život u maloj sredini. Sportska slava nije mu pomogla. Ona mu je više odmogla, da bude uvaženiji građanin Mionice.

Marjan Đurić je rođeni Beograđanin ali je Mionica rodno mesto njegove majke, u koju su došli kad je on pošao u školu. Prvo je bio talantovani fudbaler, na mestu centarfora u Ribnici. Kad je Mionica dobila košarkaško igralište, od jutra do večeri vreme je provodio pod koševima. Umesto fudbala sve više ga je privlačila košarka. Sa 14 godina već je bio prvotimac Mionice koja je tada igrala u II srpskoj ligi. Posle tri sezone zapazila ga je Crvena zvezda ali se on ipak našao u dresu Metalca. Igrao je fenomenalno košarku, lako postizao poene, dizao publiku na noge, donosio mnogo puta radost valjevskim navijačima.

– U Mionicu je došao Rajko Marković Muta i pravo me odveo na Divčibare gde se Metalac pripremao za novu prvoligašku sezonu. Kao klinac našao sam se u timu sa  legendarnim Brankom i Zoranom Kovačevićem, Vojom Kecojevićem. Zvezdaši su me primetili u Beogradu kada sam na jednoj prvenstvenoj utakmici postigao 70 koševa. Pritom sam bio navijač Partizana a nije mi se opet išlo u Beograd. Na prvim treninzima i utakmicama postao sam zaljubljenik Metalca i Valjeva. Tako je bilo do kraja moje karijere. Prvu utakmicu za Metalac sa 17. gopdna igrao sam 1977. na turniru za Dan oslobođenja Valjeva, baš protiv Zvezde. Najavili su me kao talentovanog i perspektivnog igrača iz Mionice i kao veliko pojačanje Metalca. Ušao sam u igru u drugom poluvremenu i postigao 18 koševa. Publika je tada za uvek zavolela mene a ja za sva vremena nju. U Prvoj A ligi Jugoslavije igraće šest sezona a četiri u Prvoj B ligi, seća se svojih slavnih dana Marjan Đurić.

Igrao je za omladinsku reprezentaciju Jugoslavije na Balksnskom šampionatu u Bugarskoj. Saigrači su bili Grbović  i Zorkić iz Partizana, Popović i Petranović iz Zadra,  Radović i Bogosavljev iz Zvezde.

Jednu sezoni nastupao je za valjevski Student a onda opet za Mionicu kada je bila u Prvoj Srpskoj ligi i imala dobar tim svojih košarkaša. Na košarkaškim terenima u Mionici ostaje i dalje, 20 godina radeći kao trener sa svim selekcijama tima. Mionica nije imala halu sportova pa su treninzi održavani na betonskom terenu. Sad kad posle toliko godina napora ima modernu Halu sportova, nema talentovanih igrača da se napravi dobar tim. Marijan žali zbog toga ali ima nadu da će košarka opet postati glavni sport u njegovom gradu.

-U Turističkoj organizaciji Mionica poverena mi je uloga domaćina rodne kuće vojvode Živojina Mišića u Struganiku. Radim to sa zadovoljstvom. Kuću posećuje mnogo turista. U slobodnom vremenu posvećen sam svom seoskom domaćinstvu u Rakarima kod Vrujaca. U Mionici na Zelenoj pijaci imam svoje tezge i piljarnicu. Tako dolazim do dodatnih sredstava za život, priča legendarni košarkaš valjevskog Metalca i jedan od najboljih sportista Mionice svih vremena.

Marjan Đurić je sportska legenda, čovek dobričina koji voli svoje Mioničane, Metalac i Valjevo u koje je zaljubljenik do kraja života. Ponosan je na svoje sinove, starijeg Dejana koji je direktor Srednje škole u Mionici  i mlađeg Aleksandra koji živi u Bratislavi sa porodicom. Marjan je i srećni deka. Unuka i unuk su u Slovačkoj a često su zajedno, jer ih velika ljubav nužno povezuje.

LA.R.