ŽIKA JELESIJEVIĆ OBASJAVA ZAVIČAJ

Rakiju peče a ni kap ne proba. Komšije i prijatelji pomažu. U poslu i degustaciji. Više od 70 kazana mora „isterati“. Drva je na vreme pripremio. Suve ogranjke da komina brže provri. Šljiva i kruška „Viljamovka“ su u kacama prevrile i zna se tačno kad se lampek mora podložiti.

Vešt je u ovom poslu, kao na ringu, niko drugi do Živorad Žika Jelesijević, jedan od najvećih valjevskih, srpskih i jugoslovenskih boksera sedamdesetih godina. Osvajač bronzane medalje na Evropskom prvenstvu. Državni šampion. Čovek koji se posle burne mladosti plemenitom veštinom počeo baviti tek sa 23 godine. Proslavio je valjevski Metalac a potom i Crvenu zvezdu, u velter i polusrednjoj kategoriji. Kao vrhunski sportista, nosilac je nacionalne penzije.

Našao sam ga u mioničkom selu Gornji Lajkovac. Do zaseoka Jelesijevića lako se stiže. Iz Kozomora u Brežđu asfaltnim putem pođe se prema Lajkovcu a onda se tek presutim makadamom, kroz romantične predele krene u brda. Ušuškana pored šljivika, kao iz bajke, je preuređena  roditeljska kuća u kojoj je Žika proveo detinjstvo. U Beogradu ima stan ali veći deo vremena, zajedno sa suprugom Verom, provodi u zavičaju. Svakodnevno je u kontaktu sa svojim zemljacima, Lajkovčanima, „najboljim ljudima na svetu“.

Zatičem ga za stolom pod lozom „Tamjanikom“ sa rođakom  Milivojem, poznatim mehaničarem iz Petnice, Draganom Šujdovićem i Krstivojem Jelićem. Žika se šali i kaže da je kore za gibanicu lično „razvlačio“. Kad je degustacija prošla, obišli su kazan, da se „vatra podloži“.

Ponekad ode na more, planinu a sad razmišlja i o banji. Sa suprugom putuje i u Ameriku. Tamo je kćerka Dunja. Doktorirala je i sada je univerzitetski profesor u Arizoni. U Beogradu je sin Milivoje, poznati preduzetnik. Ima dvoje dece pa je Žika naravno, omiljeni deka.

-Ovde sam se preporodio. Za čoveka nemirnog duha, selo i poljoprivredni radovi kao vid rekreacije, su lek za zdrav život.  Od oca sam nasledio 16 hektara zemlje i 7 hektara šume. Njive obrađuju komšije a ja negujem voćnjak. Pored kruške imam stotinu stabala šljive: „Ranovače“, „Lepotice“ i „Stenleja“. Vera i ja smo sami obavili berbu i pripremili šljivu za pečenje rakije. Ostavili smo par stabala za pekmez. Ponešto imamo i povrća u našoj bašti. Baš uživamo i radujemo se svakom trenutku u Gornjem Lajkovcu, najlepšem selu u Srbiji, priča Žika.

Seća se srednjoškolskih dana i nemirnog života na beogradskom asfaltu. Dana provedenih sa Ljubom Zemuncem, Ćentom, Jusom  i drugim žestokim beogradskim momcima. Sport ga je vratio urednom životu. Preporučuje ga svima. Boks je izabrao jer je borba njegov životni stil. Tehniku je usavršio a jak udarac je imao od rođenja. Padali su olimpijski šampioni Bičkov i Ribicov a poražen je i naš as Tadija Kačar. Na domaćem ringu  ne zaboravlja borbe sa legendarnim Svetomirom Belićem.

Žika Jelesijević u Metalcu je boksovao od 1971. do 1974. godine. Upućeni misle da je najbolji valjevski bokser svih vremena.  Prvotimac Crvene zvezde bio je do 1981. godine. Danas je počasni predsednik Bokserkog kluba Mionica čije je osnivanje inicirao.

U Valjevo retko dolazi. Čuje se sa bokserskim drugarima. Najčešće sa Blažekom, Dunjićem i trenerom Zarijem Andrićem. U Zvezdu svraća. Nerazdvojan je sa Jovanom Džakulom i Srbom Marićem. Rado se susreće sa braćom Slobodanom i Tadijom Kačarem. Iz reprezentacije izdvaja prijateljstva sa Mate Parlovim i Marjanom Benešem.

Priča je još mnogo. I seoskih planova takođe. Najvažnije je da se put dobro održava, da se do zaseoka Jelesijevića i bokserskog šampiona, lako može stići. „Jer, bez druženja sa ljudima nema prave radosti. A tek u Gornjem Lajkovcu!“

Dok svojim automobilom silazim niz seoska brda, sećam se reči Žikinog oca posle osvajanja bronzane medalje na Evropskom prvenstvu. „Obasjao je svoj zavičaj“.

Razmišljam: i tad, i sad Žiko, kad  se u njega rado vraćaš!

LA.R.