NOVE POVLENSKE MAGLE I VIDICI

U Valjevu, Centru galaksije, kako će reći Dušan Mihajlović, predstavljene su nove, dopunjene i izmenjene „Povlenske magle i vidici“, čiji je on autor. Za mesto dešavanja, ne slučajno, izabrao je Omni centar. Zbog dobrog ambijenta, atmosfere i još boljeg domaćina.

O  Dušanovim maglama i vidicima,  ondašnjim i sadašnjim, mnogo je toga već rečeno pa umesto o njima, vrednija su sada  druga zapažanja.

Dušan je još jednom pokazao da je neprikosnoveni valjevski političar koji i dalje „žari i pali“.  Zna i može da okupi valjevsku i državnu elitu, koja u svakom smislu mnogo vredi i znači na javnoj sceni Srbije. On može od malog događaja da priredi skup za pamćenje, po načinu organizacije, programa promocije pa do poruka govornika, uključujući i sebe samog. Te poruke vredi i dodatno protumačiti, jer onda su još mudrije, snažnije i poučnije.

Dušan Mihajlović je bio gradonačelnik Valjeva, dva puta potpredsednik srpske vlade, ministar unutrašnjih poslova, obavljao je i druge važne državne poslove, predsednik je Nove demokratije, prvi čovek „Lutre“…  Svojim najvećim uspehom smatra osnivanje Kluba mladih istraživača.

-Još u istraživačkim danima u svoje rokovnike sam zapisivao stih pesnika Tina Ujevića:

„Jer znadem sebe, i slaba i jaka,

Jer slutim sebe, u svijetlu i sjeni“.

A majka Stajka mi je stalno govorila: „Zapamti, sine, u životu ima koliko uzbrdica toliko nizbrdica“. Spoznao sam tu životnu mudrost  jer mnogo puta stajah na vrhu kao i na dnu.

Zahvalan sam Tvorcu što me dovede  na Povlen pa ne sagoreh na suncu i ne uvenuh u sjeni.

Još u tridesetosmoj godini života  razumeo sam da „nemam drugih neprijatelja osim samog sebe“. Spoznao sam da je smisao življenja: Vera, Nada i Ljubav. Zato sam za moto Ministarstva izabrao misao iz Poslanice apostola Pavla  Rimljanima: „Ne daj da te zlo pobedi, nego pobedi zlo dobrim“!

Ipak, najveća životna mudrost stigla je sa unucima, i saznanjem da je najvažnija uloga  koju čovek može imati u životu, uloga Dede!

Držao sam se pravila da „od dva zla  treba biorati manje“. Drugo je pitanje, da li sam, i koliko, u tome uspeo. Ponekad sam bio kamen u tuđoj ruci.

Stečeno znanje i iskustvo pomoglo mi je  da ne budem ostrašćen, da zbog mog delanja ne padne ni kap krvi, ali me nije spaslo od početničkih grešaka, koje najbolje objašnjava bugarska  narodna poslovica: „Petao koji prvi zakukuriče, završi u loncu“.

Preboleo sam mnoge muke i bolesti, pa i najtežu jevrejsku kletvu: „Imao, pa nemao“, i ostao normalan čovek.

Bio sam surov prema saradnicima i bliskim prijateljima, a milostiv prema neprijateljima i zabušantima, oko mene.

Moja najvažnija uloga, bila je,  osnivanje Kluba mladih istraživača, stvaranje Istraživačke stanice Petnica, Mladih istraživača Srbije, i rukovođenje centralnim  istraživačkim akcijama, od Durmitora 1968. do Južne Morave 1978.

U novijoj istoriji Valjeva Dušan Mihajlović je daleko najuspešniji gradonačelnik. Valjevo i Povlen su njegovi Centri galaksije.

-Valjevo je za mene bilo moje mesto, moj centar sveta. Postao sam hadžija , koji je obišao Svetu zemlju i Svetu Goru.

Na maglovitom Povlenu , u Knjigu zapisa, 1989. godine, zapisao sam: „Kraj dvadesetog veka je kraj velikih ideologija, komunizma i kapitalizma. Novi vek donosi obnovu  robovlasništva,  samo  što ćr robovlasnici biti vlasnici informacija, a robovi će koristiti  um umesto fizičke snage“.

I danas mislim da nam robovlasništvo ne gine, jedino je pitanje, da li ćemo biti robovi, moćnika iz Davosa, ili veštačke inteligencije?

Ponosim se timovima sa kojima sam stvarao mlade, vodio Centar galaksije, Novu demokratiju, „Lutru“ i Ministarstvo unutrašnjih poslova. O svima nima sam ponešto rekao. par trulih jabuka koje sam ubacio u te korpe, ne menjaju opštu sliku. To se posebno odnosi na moje, nebirane, saradnike u ministarstvu unutrašnjih poslova.

Oslobodili smo ministarstvo kriminalne hipoteke.  Da su nam, na vreme, prihvaćeni predlozi Zakona o mafiji, istorija bi bila drugačija. Najviše se ponosim time što smo stvorili  novi vid policije- žandarmeriju, koja nam je obezbedila zaštitu od terorizma, mir i stabilnost u složenim bezbedonosnim uslovima. Bio sam poslednji ministar koji je rukovodio i javnom i državnom bezbednošću. To mi nije mnogo pomoglo, jer su najvažniji mafijaši bili saradnici te službe, i ne samo nje. Pored bola, što je zemunski klan bio brži, ostaje tuga što je ih, sve, posebno generala Lukića,  stigla nezaslužena odmazda, po onoj američkoj narodnoj poslovici: “ Svako dobro delo ima svoju  zasluženu kaznu“!

Svako od vas napisao bi nešto drugo o ovom periodu. Svi smo učesnici i svedoci. Kako sam,  više od većine vas, učestvovao u njima, samim tim, više sam grešio. Večito pitanje je, šta je, od napisanog, istina? Istina je, za mene  kao jabuka. Da bi videli da nije trula, morate je zagledati sa svih strana. Zato ću za mnoge ostati  „Enigma Mihajlović“ kako to, tvrdi, Marko Lopušina, u svom predgovoru za prvo izdanje.

Često zaboravljamo da je biologija, čitaj- vreme, važan politički faktor. Vreme stvara priliku za velike političke događaje. istina, prilika može da te proslavi, posrami, pa da te i ubije. Mlađi čitaoci neće razumeti događaje iz perioda „samoupravnog socijalizma“, jer o njemu ne znaju mnogo, a danas deluje nestvarno,  i za njih neprirodno. Neki neće razumeti, „šta je pisac hteo da kaže“, jer sam noge događaje unosio bez razmišljanja u afektu, mnoge sa ironijom, a pokušavao sam da, ponekad, budem duhoviti na  izvrnuti valjevski način. Ipak sam iz „grada podvale“.

Sve ovo govori,  da još nisam uspeo da ostvarim misao, koju sam zapisivao u svojim rokovnicima,  a koja je stajala na ulazu u antičko proročište u Delfima: “ Spoznaj sebe“.

Među govornicima, o „Povlenskim maglama i vidicima“ i njihovom autoru, najsnažnije su odjeknule opaske  mr Darena Milivojevića, književnog stručnjaka lajkovačke biblioteke,  posle Radovana Belog Markovića, najvećeg intelektualca u toj varoši.

-Zasukanih rukava i oznojena čela, Dušan Mihajlović nam donosi uglađeno izdanje prve knjige svojih bojnih memoara. Dugo godina je uporno cedio suvu drenovinu svog životnog i političkog iskustva, da bi nam predočio svoje mirne i nemirne godine, životne kontraste, slavu i pobedu, ali i tragigu i muku ljudskog postojanja.

Zašto bojni memoari? Neizostavno je svaki čovek u ovom prolaznom žibotu varljivih himera osuđen na borbu. Ta bortba je najčešće duhovna, a ponekad i fizička. Čovek se bori protiv zla, kako u drugim ljudima, tako i protiv zla u sebi samom. O toj borbi svedoči i Dušan Mihajlović, kada piše da mora ostati imun na zlo, kako ga ono ne bi obuzelo i pobedilo. Često navodeći zlatne reči Svetog Medarda da se protiv svakog zla treba boriti dobrotom. Otuda je i ova knjiga svedočanstvo o iskonskoj borbi dve suprotnosti, koje kao dva nepregledna ambisa stoje pred svakim od nas.

Ta kontrasna slika prati u korak Dušanovu pripovest. U njoj upoznajemo dva Dušana, prvi je vredan mladić avanturističkog duha, usmeren ka istraživanju i sticanju znanja, drugi je posvećen državnik, korifej modernizacije, kosmopolita i reformator. Slično epskoj pesmi u kojoj u onom div junaku kucaju tri srca, čini mi se da i u Dušanu postoje i prepliću se ova dva Dušana, koji kucaju na poseban način, dok je treće srce opredeljeno za Valjevo i Povlen, mesta u kojima je bio u njima, mesta koja u atlasu njegove duše čine okosnicu najintimnijih snova i ideala.

Ovo je knjiga o prijateljstvu. U njoj su Dušanovi prijatelji, saradnici, ljudi koje je poštovao i voleo. Iako prividno zatvoren i introvertan, nalik na čuvenog Andrićevog vezira koji se vodio geslom: „U ćutanju je sigurnost“, Dušan posebnim načinom ume da sebi privuče ljude. To dolazi od njegove sposobnosti da sluša, podsećajući  na drevnu vrlinu slušanja, koju je potisnulo vreme buke i besa. Možda se tajna svega onoga što je uradio i što i dalje radi, krije u slušanju potreba drugih ljudi.

Dušanovi memoari su svojevrsna riznica uspomena i zapisa, kako njegovih, tako i njemu bliskih ljudi. Pedantno zapisujući i brižljivo čuvajući trenutke minulog vremena, Dušan je otrgao od zaborava vredne uspomene. Time nas poučavajući da budemo odgovorniji prema prošlosti,  jer jedino prošlost može da svedoči o tome ko smo bili juče i kakvi ćemo biti sutra. Ističući kako mu je u životu nedostajao putevoditelj koji bi ga usmeravao i bodrio, ovom i drugim svojim knjigama, dozvolio je mlađima  da se na vatri njegovog iskustva ugreju i obodre, krčeći put ka ostvarenju sopstvenih snova.

Za sve one koji bi želeli da se kamenom bace  na ovu knjigu i  njenog autora, predlažem da se sete jevanđelskih reči da „niko nije bez greha“.

Enigma Mihajlović će i dalje ostati enigma za one koji slepo hode  po senovitim mestima srpske istorije, nesvesni da tražeći druge najčešće nađemo sami sebe. Svi drugi koji budu čitali ovu knjigu rešiće enigmu i upoznati pravog Dušana Mihajlovića, jer čovek samo srcem dobro vidi, suština se očima ne može sagledati.

Važno je reći da je Klub Ars Nova izdavač dopunjenih i izmenjenih „Povlenskih magli i vidika“.

LA.R.

Fotografije: Batan Milovanović, LAgrande, Dušan Jovanović