ПУЛИКА УНИВЕРЗУМ СЛИКАРСТВА И ПРИЈАТЕЉСТВА

Уместо у Клермон Феран слетели смо у Лион. Од Париза до града подно вулкана Пиј де Дом није било места у авиону. На лионском аеродрому лично нас је сачекао Пулика, да на тај начин покаже љував, поштовање и радост нашем доласку. У малој делегацији Ваљеваца који ће приватно присуствовати свечаностима у Пуликину част је и Виолета Милошевић, директорка Градске библиотеке „Љубомир Ненадовић“ у Ваљеву.

Од Лиона до Тернанта изнад Клермон Ферана где је Пуликина предивна кућа је 175 километара. „Неуништиви Пулика Ваљевски“ како воли да се представи, иако је закорачио у десету деценију живота, појављује се величанствено и радосно истиче  да у нама види цело Ваљево. „Наручио је леп и сунчан дан“. Тако ће бити све време током нашег боравка у Француској.

После два и по сата вожње аутопутем у теренском возилу Пуликиног комшије Пол Паула, и уз добру причу,  стигли смо у Тернант. Надморска висина је 890 метара. Ту је Пулика пронашао идеално место да негује свој апетит за сликањем и уметничким размишљањем. Његова супруга Ева и кћерка Анук, која живи у Паризу, дочекују нас срдачно уз богату трпезу. Стиже и други комшија Никола Пироћанац који преузима сву бригу о нама.

Kористимо пригодну прилику и нашем слављенику уручујемо специјални поклон: карикатуру за велики јубилеј коју је осмислио наш Ваљевац Душан Арсенић.

„Неизмерно захвалан на лепом гесту“ био је Пулика који ће карикатуру придружити својим сликама на изложби у Исуару, 50-ак километара удаљеном од Клермон Ферана.

Слободан Јевтић Пулика показује свој атеље у којем је насликао 2550 уметничких дела. Са Виолетом Милошевић, која је импресионирана пријемом и уметничким опусом уметника, води разговоре о потенцијалној будућој сарадњи са Градском библиотеком.

Ту међу његовим сликама није изостала ни прича о томе да је на бреговима изнад Клермон Ферана решен да остане трајно јер га подсећају на венац Ваљевских планина. У Тернанту, селу у којем живи, после Рима, Вашингтона, Чикага и Париза, пронашао је рајско поднебље за стваралаштво међу Французима, признајући да своје срце не може да отргне од родног Ваљева.

Пулика је сценограф и сликар. Жива историја једног времена. Човек од великог угледа у друштвеном и јавном животу Клермон Ферана. Као сценариста реализовао је бројне филмове и позоришне пројекте: Каролина Ријечка, Марко Поло, Викинг, Саша… Мајстор је зидног сликарства. Његови мурали красе бројне зграде и установе у више европских земаља. Слике са видовима свемирске преокупације су у вредним колекцијама и великим галеријама.

Сутрадан смо у Клермон Ферану обишли знаменитости града са 150000 становника и дивили се муралима које је на фасадама  зграда и у Градској скупштини осликао Пулика. Увече је из Париза стигао Пуликин син Владимир са малом кћерком Ерстен. Супруга је дежурала у болници.

А онда је дошао дан великог узбуђења, са пуно емоција, поштовања и радосних тренутака. Удружење савремених француских уметника у граду Исуару приређује велику Пуликину изложбу у част његовог 90. рођендана и 70 година успешног сликарског стваралаштва. Предивна атмосфера, велики број посетилаца, дирљиви говори и уметничка дела која плене пажњу. Нека су већ тог дана и продата.

Еминентни француски познаваоци културе истичу да су почаствовани Слобином изложбом и да је он својим радом оставио дубок траг у француском сликарству. Пулика је био узбуђен и погођен великим бројем присутних љубитеља његовог сликарства. Поручио им је да му је „тешко да дефинише свој рад, првенствено зато што је он сам врло комплексан“. Дао је свима до знања да су на великом јубилеју присутни и његови Ваљевци.

Француска штампа истиче да је Слобо, како га тамо зову, универзум сликарства и пријатељства. Бави се науком о небу и простору. Запажају да је његово трагање на границама  астрофизике, математике и космичке науке и да му у том бесконачном пространству, космос стално поставља нова питања.

Кристијан Каруцос, први човек Центра савремене уметности у Исуару анализира да је Слобина философија „потрага за постојањем, не за појављивањем“. Наглашава да је „изложба омаж огромном Слобином делу, али и начин да кажемо хвала свему што је урадио, његовој великодушности и његовом таленту“.(Основао је А.М.А.С Удружење и покрет савремене уметности и светско тријенале графике у Шамалијеру.)

У Исуару, изузетна Пуликина изложба биће отворена до 30. марта.

Онда смо отишли у Мирол. Леп стари град на југу Француске, такође у регији Оверња, са којим би Мионица ускоро могла да успостави сарадњу.

Пулика је пронашао историјске чињенице које бо могле да повежу два града и врло му је стало да дође до сарадње Француза и Мионичана.

У овом малом граду он је из своје богате колекције у част јубилеја вредног пажње приредио изложбу српских сликара.

Изложио је платна Живојина Пиперског, Катарине Зарић, Леонида Шејке, Петра Омчикуса, Даде Ђурића, Уроша Тошковића, Владе Величковића, Јала Јанковића, Богдана Кршића, Бранимира Васића, Милана Туцовића, Љубице Мркаљ, Анук Јевтић…

Представљени су и радови ваљевских, светских и мање познатих сликара: Љубе Поповића, Љубе Милинкова, Радована Лазаревића, Драгутина Радојичића Гила, Стојана Пајића, Миодрага Марковића и Милана Станисављевића.

После изложби и напорног дана, Владимир је неке од нас уважио вожњом у свом „Моргану“. Вече је било посвећено дегустацији најпознатијих француских сирева и вина.

Доћи у Клермон Феран и по сунчаном дану не посетити вулкан Пиј де Дом на 1465 метара био би велики пропуст.

Никола је већ разервисао карте за воз којим ћемо отићи на врх давно угашеног вулкана.

Пиј де Дом је највиши врх на планинском масиву а на њему је још 80 угашених вулкана. На Пиј де Дому су остаци римске тврђаве коју сада обнављају а поглед пуца на Клермон Феран који се види као на длану. Ово знаменито место једно је од најпосећенијих  у Француској.

Наш повратак са планине нестрпљиво је чекао Пулика. На себи својствен начин припремио је печену пилетину на гушчијој масти, са кромпиром и подварком. Хлеб је био домаћи, печен у рерни. Позване су и комшије, Французи, да пробају специјалитете и уживају у доброј атмосфери.

У једном тренутку Пулика се присетио да је прву изложбу слика имао 1957. године у Ваљеву. Са Љубом Поповићем и Томом Мартиновићем излагао је у кафани „Србија“ која је у то време била и неки вид културног центра.

После скоро 70 година уметничке борбе на филму, позоришним даскама, платнима и зидовима, животним успехом сматра  пројекат Колубарске куће и свој легат у Мионици. Жали што у Ваљеву није било више разумевања за његов уметнички траг.

Уз примедбу да је дружење брзо прошло  и да се сусрет мора поновити, испраћени смо срдачно из Клермон Ферана до аеродрома у Лиону. Лет је био директан до Београда, Ер Србија није као у доласку правила преседање у Паризу. Пољопривреднике који тамо масовно протестују нисмо нигде сусрели.

Текст и фотографије Радован ЛАЗАРЕВИЋ