Internet novine
Nezavisne Internet novine valjevskog kraja

EPIDEMIJE NA DRINI I KOLUBARI NE MENJAJU ĆUD

698

 

Kakva god da je u pitanju  epidemija na ovim prostorima: nekad kuga, kolera, tifus, sada korona virus, u svim dobima uvode se posebne mere da se zaraza ne bi širila na druge. Nisu retki primeri da ljudi u različitim vremenima stalno pokušavaju da budu van tih mera bez obzira na to što ugrožavaju svoje i zdravlje naroda. Valjevci se za razliku od nekih u Srbiji dobro ponašaju u vanrednom stanju svesni opasnosti od korona virusa koji je u gradu na Kolubari već ostavio loše tragove. U takvim okolnostima dobro je podsetiti se misli Ive Andrića o epidemijama i ljudima u odlomku iz njegovog romana „Na Drini ćuprija“.

Za tih dvadeset i pet godina iz sredine XIX veka dva puta je u Sarajevu morila kuga i jednom kolera. U tim slučajevima kasaba se pridržavala uputstava koja je, prema tradiciji, još Muhamed dao svojim vernicima za njihovo držanje u slučaju zaraze: »Dok bolest vlada u nekom mestu, ne idite tamo, jer se možete zaraziti, a ako ste u mestu gde bolest vlada, ne idite iz tog mesta jer možete zaraziti druge.« A kako se ljudi ne pridržavaju ni najspasonosnijih uputstava, čak ni kad potiču od božjeg Poslanika, ako nisu »silom vlasti« primorani na to, vlast je prilikom svake »morije« ograničavala ili potpuno obustavljala putnički i poštanski saobraćaj. Tada je život na kapiji menjao svoj izgled. Nestajalo je građana, zaposlenih i dokonih, zamišljenih ili raspevanih, a na pustoj sofi sedela je opet, kao u vreme buna i ratova, straža od nekoliko zaptija. Oni su zaustavljali putnike koji su dolazili od Sarajeva i vraćali ih mahanjem pušaka i glasnim povicima natrag. Primali su poštu od konjanika, ali sa svim merama predostrožnosti. Na kapiji se tada palila mala vatra od »mirišljavog drveta« koje je razvijalo obilan, beo dim. Zaptije bi prihvatile kleštima svako pojedino pismo i okadile ga na tom dimu. Tek tako raskužena pisma otpremana su dalje. Roba se nije uopšte primala. Ali glavni posao nije bio sa pismima, nego sa živim ljudima.Svakog dana naiđe po nekoliko putnika, trgovaca, pismonoša, skitnica. Kod samog prilaza ka mostu dočekuje ih zaptija i već izdaleka daje rukom znak da se dalje ne može. Putnik zastaje ali počne da pregovara, da se pravda i objašnjava svoj slučaj. A svaki od njih smatra da je neophodno potrebno da ga puste u varoš, i svaki uverava da je zdrav kao dren i da nema nikakve veze sa kolerom koja je — »daleko joj lepa kuća« — tamo negde u Sarajevu. U tim objašnjenjima putnici dođu malo-pomalo do polovine mosta i primaknu se kapiji. Tu se u razgovor umešaju i ostale zaptije i kako razgovaraju na odstojanju od nekoliko koraka svi viču glasno i mašu rukama. A viču već i stoga što sedeći na kapiji zaptije po vas dan pijuckaju rakiju i jedu beli luk; njihov službeni posao daje im pravo na to, jer se veruje da su obe te stvari dobre protiv zaraze: a oni se tim pravom obilno služe.

Mnogi se putnik tada zamori da moljaka i ubeđuje zaptije, i vraća se utučen, nesvršena posla, drumom uz Okolišta. Ali ima ih koji su istrajni i nasrtljivi pa stoje na kapiji satima i vrebaju neki trenutak slabosti ili nepažnje, ili se nadaju nekom ludom i srećnom slučaju. Ako je tu slučajno starešina varoških zaptija Salko Hedo, onda nema izgleda za putnike da će išta postići.Hedo je ona prava, osveštana vlast koja i ne vidi i ne čuje dobro onoga s kim govori, i bavi se sa njime samo toliko koliko je potrebno da mu odredi mesto koje mu po postojećim propisima i naredbama pripada. Dok to radi on je slep i gluh, a kad to svrši onda postaje i nem. Uzalud putnik preklinje ili laska.
— Salihaga, zdrav sam ja…
— E pa onda, hajde u zdravlju odakle si i došao. Hajde, gubi se!
Sa Hedom nema više razgovora. Ali ako su mlađe zaptije same, onda može još nešto i da bude. Što onaj putnik duže stoji na mostu i što se više sa njima dovikuje, prepire i razgovara i priča im svoju muku, i ovu zbog koje je krenuo na put kao i sve ostale muke svoga života, to im nekako dolazi sve bliži i poznatiji i sve manje liči na čoveka koji bi mogao da ima koleru. Na kraju, neki od zaptija se ponudi da će on dostaviti u kasabu kome treba putnikovu poruku. To je prvi stepen popuštanja. Ali putnik zna da se posao po poruci ne svršava i da zaptije ovakvi kakvi su sada, stalno mamurni ili napola pijani od lečenja rakijom, teško pamte i naopako dostavljaju mnoge poruke. Zato i dalje oteže razgovor, moli, nudi mito, poziva se na boga i na dušu. Sve tako dok onaj od zaptija koga je on uočio i koji je najmekši ne ostane sam na kapiji. Tada se stvar nekako uredi. Duševni zaptija okrene lice onom izdignutom zidu, kao da čita starinski natpis na njemu, a ruke zabaci na leđa i ispruži dlan desne ruke. Istrajni putnik spusti ugovoreni novac zaptiji na dlan, obazre se levo i desno, klisne preko druge polovine mosta i izgubi se u kasabi. Zaptija se opet vraća na svoje mesto, satire beli luk, i zaliva ga rakijom. To ga ispunjava nekom bezbrižnom i veselom odlučnošću i daje mu snage da bdi i čuva kasabu od kolere.

Komentari su zatvoreni, ali trackbacks and pingbacks su dozvoljeni.